Kakvo beše staro Vranje? Na ma` nikakvo, na ma` mnogo ubavo.
Mišićka sa prijateljima
U centar kuće, bašte, kočine za svinje, plotare za koze, guske i šatke, kokošarnici, nužnici...
Naviknete se na otužne mirise i ne primećujete ih. Ne zato što ih ne osećate već što vam svaki novi dan, neprestana borba za preživljavanje nameću sviknutost na sve što vas okružuje.
S druge strane nedokučiva vranjska duša... Eh, takve nema nigde!
Sputana, stisnuta okoštalim patrijahalnim odnosima znala je da oseti prostor i vreme u kojem će da iskaže svu južnjačku raskoš: razuzdanost praćenu pesmom i igrom, raspojasanost izraženu u šumovima večernjih vetrova sa Goliča i Krstilovice, žuborenje vode sa uličnih česmi, mesečinu koja san pretvara u javu - tako započinje priču o starom Vranju Olga Mišić Zubanka.
Potičem iz stare vranjske familije Zubanci. Kuća nam je bila u centru varoši, na prostoru ispod nekadašnjeg „Nolita".
Dugačka, oniska, sa tri ulazna basamaka, dve prostorije i špajz i jednom velikom u kojoj je bila peć, i služila za kupanje i kao ostava.
Ispod jedne od soba bile su daske koje su se dizale i vodile u ukopani, prostrani podrum.
Pored kuće cveće, a potom prostrano dvoriše koje je imalo izlaz i na današnju Karađorđevu ulicu, pored tadašnjih kuća familije Civrića i advokata Leče Hristića.
Familija se bavila poljoprivredom, a svoje prihode dopunjavali su od prodaje kolana za konje.
Bili su poznate kolandžije, kao dete upamtila sam im dugačke, guste brkove na koje se lepila crvena kozja dlaka.
Deda Rista znao je da rasporedi posao svima, sa babom Setom koja je bila stub kuće vodio je računa da se imanje uvećava. Čuvali smo oko 100 ovaca gore u planinama, iznad Goliča.
Imali bašte, vinograde u Raškoj, Sobini. Mleko je bilo na ceni, da bi se što više zaradilo deda Rista nije dozvoljavao da ga piju muška deca u kući već samo ženska.
„Oni morav, da gi je lice belo, treba da se odavav", govorio je.
Svoju štedljivost, otvrdelu bezizražajnost lica znao je da odbaci sa sebe kada bi u kafani pio sa društvom. Tada bi u društu svirača opustio srce i danima lumpovao po kafanama, u vinogradima pored koliba, ispod trešnji, ne žaleći pare ne bi li dao oduška svakodnevici i prigušenim osećanjima.
Družio se sa Mitketom Stajićem, zajedno su lumpovali, takmičili se u piću. Pričao je otac da su pili komenjak iz kotlića od deset litara.
Rista je bio brži u ispijanju i mesec dana je Mitke morao da ga čašćava po vranjskim kafanama, od Paničkine do Belog jagnjeta.
Jednom, kada je došao pijan kući, sa praznim džepovima, otac Đorđe je skočio i viknuo: „Dokle, bre, tako tatko"? On je ćutao, smrknut u licu, a baba Seta se okrenula prema ocu i oštro ga upozorila: „Đoko, ne turaj prsti kude vrata škripiv".
Ako sam mogla da izrodim osamnaestoro dece i sedmoro da održim u životu, mogu i njegov besnalak da izdržim". Đoka je shvatio šta je htela da kaže i više nikad nije korio oca.
Eh, moje devojkovanje beše pusto uzdisanje. Tatko mi Turčin. Pustao me je samo do kapije, zato zastana i odadoh se tek sa 34 godine.
Znala sam da mi je Dragi Mišić bojadžija imaja merak još dok smo bili mladi. Posle je imao ozbiljnu vezu, dugotrajnu, ali se nije oženio.
Meni 34, njemu 38 godine, oboje sami među četiri duvara. Zar čukljevi da ostanemo? Rešim se da ga preko veze pozovem na rođendan kod drugarice Vere Bojović.
Da opipam da li će bidne nešto između nas. Dođosmo na rođendan, sedosmo, digna se i izađo da si idem dom.
Stigna skoro do Pašin konak, a noge mi se vrćav natrag. Lele, ako je Dragi otišao, pomislim pa kad usitnim i ubrzam korak.
Vratim se, ulazim u kuću kod drugaricu, a Dragi oblači kaput da si pođe.
Kad me vide, nasmeja se, sede na krevet, ja pored njega, pa kad me zagrli i cuna u obraz, izvezdi me. „Olge, će mi budeš li žena"?, „Oću, Dragi", laknulo mi je.
Na moju nesreću, sreća kratko trajaše. Osam godine samo, jer Dragi mi poginu u saobraćajnu nesreću. Mnogo smo se voleli i poštovali, al kad se ne dava tu ništa ne pomaže.
I radost i tuga je za čoveka. Sve to proterala sam kroz vek. Što me drži? Ćerka i njena porodica?! To je sigurno!
Što me drži kad se osamim, kad prošetam kroz život i znam da će jed`n d`n i moje slunce da kapnuje?
Pesma, deca, teško oro, čoček, sve što duša iska.
Slušajte glas u ove moje godine: „Da znaješ mori, mome da znaješ, kol`ka je žalba za mlados`, na porta bi me, mome, čekala, od konja bi me mome skinula"...
A tek, da vidite kad kolo povedem... eh....
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
