Engleski geolog i putopisac Vilkison Smit prošao je kroz Vranje s jeseni 1843. godine i prisustvovao buni Arnauta protiv turskog paše zbog nametanja visokih poreza i zidanja Saborne crkve.
Fotografija na kojoj je zabeležen događaj
U svojoj dnevniku Smit ističe da u rušenju crkve nisu učestvovali mesni Turci, već isključivo Arnauti koji su potom opljačkali veći broj hrišćanskih radnji i kuća.
Po Smitovom viđenju, rušenje crkve odigralo se po opisu koji sledi.
- Mladi Mustafa-beg, stariji sin Mahmud-bega, subaša i ja, uzadenuli smo pištolje za pojaseve, i uzevši po čibuk za svakog, tumarali beživotnim uskim putićem ka centru grada.
Preko niskih krovova kuća ukazano mi je na nove zidove od sjajnog kamena još uvek okružene skelama, kao na novu crkvu koja je na izvestan način predstavljala sablazan među pravovernim muslimanima, jer je visinom nadilazila sve obližnje muslimanske bogomolje - ppiše Smit.
On se zagledao u nju, i dok je gledao učinilo mu se da se zatresla.
- Protrljao sam oči, ali zatresla se ponovo; u sledećem trenutku skele su popustile i čitava gornja konstrukcija zgrade srušila se na zemlju podižući oblak dima, dok su se iz škripe i lomljave drveta čuli divlji uzvici ljudskih glasova - piše Smit.
Obuzeti pomišlju da se ozbiljna nesreća dogodila, potrčali su napred i kroz kapiju požurili u portu crkve.
- Kakav nas je spektakl dočekao! Umesto osakaćenih ili preplašenih radnika i komšija priteklih u pomoć, koje smo očekivali da vidimo, gomila od 300 Arnauta bila je okupljena na malom prostoru; neki su, koristeći kočeve sa skele kao brvno za razbijanje, živahno udarali po stubovima na kojima je počivala krovna konstrukcija, drugi su, po opadanju drvenarije i oplate, izvalčili eksere, šiljke i komade olova za potrebe izlivanja metaka, ili su maljem i kalauzom radili na uništavanju građevine - sećao se Smit.
Posmatrao je nekolicinu koji su, usled veće lenjosti ili većeg dostojanstva, izvodili monotone pesme na tamburi, okruženi smrknutim slušaocima, ili su filozofski raspravljali o napredovanju napada.
Bila je to uznemirujuća i uzbudljiva scena, pogotovo za njih koji su se našli na ovom kritičnom mestu.
Izveštaj o ovoj sceni stigao je u konak pre njihovog povratka. I svi koji su se do večeri pojavili sa novostima, pomogli su u razjašnjavanju događaja.
Smit nas, u dnevniku, na ovom mestu uverava u veliko žaljenje Turaka nad onim što je učinjeno, ali i podvlači njihovu nemoćnost da spreče albanske izgrede, usled nedostatka trupa i suviše malog broja raspoloživih vojnika.
On, takođe, saznaje da se pred onog čemu je svedočio, desilo i maltretiranje nekoliko hrišćana kao i obijanje njihovih radnji u predgrađu. Na posletku, on zaključuje ne pominjući nigde Srbe kao stanovnike ove oblasti.
Smit je izneo svoje argumente da Vranje nije hrišćanski već pretežno turski, u kome je samo jedna crkva uništena, oko koga nikava sela nisu spaljena i u kome je jedino turska strana izgubila živote u kavgi.
Ipak, drugi putopisac Feliks Kanic, u svom delu „U Vranjskom okrugu“ izneo je podatak o stanovništvu u Vranju, 1858. godine, čime je u jednom delu demantovao Smita.
- Godine 1858. Vranje je bilo sedište mudira koji je bio potčinjen prizrenskom paši i imalo je u 14 mahala, pored 1000 hrišćanskih kuća, 600 albansko-muslimanskih i 50 ciganskih porodica.
Po zvaničnoj proceni, broj stanovnika Vranja dostizao je 8000; imalo je vrlo razvijenu trgovinu konopljom i snabdevalo je širu okolinu artiklima uvezenim iz Beograda, Seresa i Soluna“.
Iz zvaničnh podataka jasno se vidi da su u to vreme Srbi bili većinsko stanovništvo u Vranju.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
