Vranje – Nema starijeg meštanina u Surdulici i na krajnjem jugu Srbije koji ne pamti pokojnog dr Aleksandra Nikolića, kako su ga zvali „naš De Bejki“.
Pamte ga kao lekara koji nije znao za odmor. Kada je izašao u penziju otvorio je ordinaciju u svojoj kući koja je isključivo služila u humanitarne svrhe.
Nije bilo sela ni zaseoka koje nije posetio i pružio pomoć najugroženijima u opštinama Surdulica, Vladičin han, Bosilegrad i Crna Trava.
Doktora Acu su po udaljenim selima doživljavali kao svog, narodnog lekara. Iako je bio vrhunski hirurg, pritom subspecijalizirao transfuziologiju i traumatologiju, oduvek se oslanjao i na tradicionalnu medicinu.
Životni put dr Nikolića bila priča je za sebe. Upisao je agronomiju i prve dve godine završio u Beogradu. Onda se razboleo i završio u bolnici skopskog Kliničkog centra tadašnje stare Jugoslavije.
- Bio sam na nekim ispitivanjima, imonuloški sistem mi je oslabeo i zadržao se neko vreme u bolnici. Saznao sam da se nakon završene druge godine agronomije mogu upisati na treću godinu medecine u Skoplju.
Bilo je to davne 1952. godine. Diplomirao sam, a kasnije specijalizirao hirurgiju – pričao je dr Nikolić.
Počeo je da radi u Kliničkom centru u Nišu, a 1976. godine vratio se u Surdulicu i osnovao tamošnju bolnicu „Milentije Popović“.
Jedna od godina koja je promenilai njegov život bila je 1979. godine. Tada je upoznao svoju buduću suprugu Bosiljku, medicinsku sestru iz Niša. Bila mu je glavni asistent pri operacijama.
- Važio sam za strogog lekara, a najviše sam vikao na Bosiljku. Jednom sam preterao, rasplakao sam je. Posle završenog posla, kupio sam cveće odveo je u jedan restoran i od tada se do danas nismo razdvajali – kazivao je dr Nikolić.
Tražili su iskusne lekare u Libiji. Konkurisao je preko ministarstva zdravlja i dobio posao u bolnici u Zuari.
- Tada je Libija bila u ratu sa ČAD-om i posla je bilo preko glave. Donosile su ranjene vojnike, civile, radio sam sve moguće operacije. Kada bi neko bio „važniji“ ulazili su vojnici sa uperenim puškama i čekali dok bi završio operaciju.
Nije bilo svejedno, jednog su doveli sa probodenim srcem, drugom je bila prekinuta vena koja dovodi krv. Sekao sam kao u kasapnici, zaustavljao krv palcem desne ruke dok su mi iz leve, iz vene vadili dve bočice krvi.
Bilo je hitno, a krvi nije bilo. Završio bih operacije i padao u nesvest od umora i iscrpljenosti – pričao je dr Aca.
Najteže mu je bilo kada se prvi put sastao sa libijskim vođom Gadafijem.
- Dolazio je s vremenom da se konsultuje da li nam nešto treba. Bio je o svemu obavešten i voleo je da čuje moje mišljenje u vezi sa njegovim poimanjem zdravlja.
Posebno ga je interesovala narodna medicina, ali sam uspeo da mu objasnim da je hirurg nekad neizbežan i da može preventno da deluje. Posebno je došao kada mu se razboleo bliski rođak. Operisao sam mu slezinu, ono u životu nisam video, kada smo je izvadili bila je teška 10 kg.
Pacijent je umro, a Gadafi me je, dok smo ispijali čaj, pitao: „Nije mu bilo spasa“? Bio sam sav u znoju, samo sam klimnuo glavom. Potapšao me je po ramenu i otišao – sećao se dr Nikolić.
Bio je veoma ponosan što je zahvaljujući njemu stasalo 18 vrhunskih hirurga: najviše u Beogradu, u Pančevu, kao i u inostranstvu, u Švedskoj i Francuskoj.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
