Do Stamenkovića: Zarija (43), Slađane (33), Aleksandra (12), Anastasije (9) i Dragana (4), do zaseoka Tamno Bučje u Babinoj Poljani od Vranja ima tačno 43 kilometra.
Aleksandar i Anastasija
Do jedine kuće u tom zaseoku možete stići jedino ako je put suv, ako nema kiše. Zarije nas čeka na drvenoj klupi ispred škole sa morotom “tomos” i sinom Draganom, četvrogodišnjim, živahnim dečačićem.
Škola, kao i sve planinske, oronula, velika u “G”, vrata ona posleratna, “iz 45-te”, zidovi popucali, malter otpao, na ulasku travnato školsko dvorište, česma i VC skovan od rasklimatanih dasaka.
Škola ima jednog đaka, Zarijinu ćerku Anastasiju, učenicu 3. razreda i učiteljicu Goricu Stošić, koja dolazi iz vranjskog sela Ranutovca. Od škole do kuće Stamenkovića kreće se na svoju odgovornost iako Zarije kaže da je to nemoguća misija.
Do kuće treba dva sata peške, toliko mala Anstasija svakog dana pređe do škole u jednom pravcu. Nikad sama, prati je otac Zarije jer vukova ima i leti i zimi – uvek!
Sa leve strane je Besna Kobila i sneg na vrhu, do nje bugarske planine ogolele od prošlogodušnje paljevine, pravo nebo, desno, obrisi dolina i siluete planine Koćurac.
Do kuće Zarija dolazi se na motoru ili peške, a Zarije da bi ukazao na put trči ispred nas. Na jednom od useka nalazi se njegova kuća.
U susret trče Anastasija i Aleksandar, umazani u licu, sa pocrnelim prstima od igranja po livadama, u odeći prljavoj, krpljenoj, a za njim pas i mačka.
Kuća pokrivena debelim slojem uštogljenog sena, zidana kamenom sa horizontalno ređanim gredama premazane dobro umešanim blatom sa sitnom slamom.
Ima i iskovane male prostorije od dasaka, gde Zarije čuva motor, njegov spas u ovim vrletima. Kuća je sa dvoja niska vrata i dva mala prozorčeta.
Vrata, skovanim od iskrivljenih dasaka-polutaka od drveta, prozori od nekih lajsni sa mutnim staklima.
- Ima 40 santimetra presovane slame na gredama koje čine osnovu krova. Tu su dve obezbeđene rupe od požara za ćumke – pokazuje Zarije.
Unutra, jedana prostorija, sa počađavelim i rasljuskanim zidovima, nekim uramljenim slikama, starim satom koji kasni, nešto zakovano nalik na policu.
Soba, 4 puta 4 metra i uzan hodnik. U hodniku popustio krov, kad je kiša teči, a zimi sneg je ispred sobe. Tu čuvaju hranu, ali koju? U velikom buretu-kaci gde ne dohvata vlaga je brašno, a ostalo, krompir, pasulj i luka vise sa strane.
- To je glavna hrana, a kad dođemo do neku paru tad jedemo “suvo”, to vole deca, a i mi – kaže Slađana.
Pod “suvim” podrazumevaju salamu “parizer”, paštete, “euro krem”…
- Kad pretekne i kobasice, one malo tvrđe, što se ne prže – objašnjava Slavica, koja se sva umazala od rada u štali, sličnoj prostoriji kao i kuća, oko jedne krave, jedne koze i dva jarića.
Sir ne prave, gde bi i ušta? Voda je dole kod izvora, ovde je preko 1300 metra visine, hladno je, leto je kratko, mleko im čuva decu od boleštine.
Ipak, kod ovih ljudi i dece nećete videti tugu u očima zbog turobnog života, što je još jedno iznenađenje. Desi se da nemaju šta da jedu, dan-dva, ali deca su vesela, čila, igraju se sa psom i mačkom, valjaju po travi i prašini, a tek kad iznesu jariće, ljube ih, miluju…
- Nama ljubav ne nedostaje, mi se volimo i više nego što treba – govore Slađana i Zarije.
U sobi je na jednom mestu velika rupa, ispod je memljiv podrum, popustilo blato pored greda na podu, ali svi znaju gde, pa i noću ne mogu da je potrefe.
Sa svih strana su kreveti, nešto nalik na njih, skovani od drveta, podignuti od poda, a onda nabacano “sve i svašta”, kako bi se ušuškali kad legnu da spavaju.
A, ležu čim mrkne i ustaju čim svane. U sredini je furuna sa velikom ćumkom, a sa strane šporet koji je nekada i negde nabavljen, ali se Zarije ne seća kad.
Zimi se se loži i šporet i furuna, oko koje se svi okupljaju na malim drvenim stoličicama. Tu uče Aleksandar i Anastasija, pišu na kolenima jer stola nemaju.
Inače, Aleksandar uči od petog do osmog razreda u školi u Prvoneku. Tamo stanuje kod rođaka, a vikendom dolazi, treba mu nešto više od pet sati planinskog hoda.
- Jedemo šta imamo, iz šerpe. Hleb u jednu ruku, kašiku u drugu, ako ima jela za kašiku. Večinom rukama, odlomiš komad i šta dohvatiš u šerpu. Juče sam ispekla na plotnu šporeta dve kromidke (dve glavice crnog luka), to su deca jela.
Ovde je sve slatko. Molimo Boga samo brašno da nam uvek udeli i nema brige. Ostalo kako je pisano – priča Slađana.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
