Marjan Džonić, u Vranju poznatiji kao Džoni, tetoviranjem se ozbiljno bavi već 12 godina i za to vreme je uradio više hiljada tetovaža.
Džonić na radnom mestu FOTO Džonićeva FB strana
Džoni se crtanjem bavi od malih nogu, ali je na kraju, kao medij izražavanja odabrao kožu, jer, kako kaže, kad crtaš tetovažu, onda nisi sam.
Od 2007. godine ovim poslom se bavi profesionalno u svom studiju "Spirit Tatoo".
Za tetoviranje, kao alternativnu umetnost, neka zvanična škola ne postoji, pa su svi tatu majstori samouki, a znanje se stiče iskustvom ili sa čoveka na čoveka.
Iako neke velike zarade od tetoviranja nema, olakšavajuća okolnost je što se sve više ljudi odlučuje za oslikavanje kože.
- Svest ljudi se polako menja, jer se više na tetoviranje ne gleda kao na nešto loše ili na nešto što dolazi iz kriminalnog miljea – primećuje Džoni.
Što se tiče starosne granice za tetoviranje, donja je 18 godina.
- Ja se, kao i moje kolege profesionalci, držim kodeksa profesije i ne tetoviram maloletne osobe, osim uz pismenu dozvolu roditelja.
Gornja granica praktično ne postoji, ja sam imao prilike da da radim tatu čoveku od 69 godina.
Dakle, kod tetoviranja pravila nema; dolaze stari i mladi, bogati i siromašni, muškarci i žene – kaže Džoni.
Poslednjih godina, žene se sve češće odlučuju na oslikavanje kože.
- Žene ne rade velike motive, ali znaju da dođu i nekoliko puta godišnje i da traže neke sitne slike.
Žene ne vole grube motive i više polažu na estetiku.
Motiv najčešće biraju prema tome kako će im se slagati uz garderobu ili obuću – otkriva Džoni.
A motivi su najraznovrsniji, ali ipak postoje neki koji su češći od drugih.
- Rade se male tetovaže, slova, imena, posvete deci i članovima porodice, pa sve do ekstreminijih slika velikih površina.
Često možeš na ulici da sretneš ljude skoro kompletno u tetovažama, mi ih zovemo kolekcionari.
Ovde u Srbiji se često rade religijski motivi, najčešće vezani za pravoslavlje, kao što su portreti svetaca i Isusa Hrista, ali ima i dosta paganskih motiva, lobanja, palih anđela i slično – kaže Džoni.
Najgora situacija je, kaže, kada mušterija želi da se tetovira, ali ne zna tačno šta.
U tom slučaju tatu majstor mora da bude i umetnik i psiholog.
- Razgovaram sa mušterijom, dajem mu sugestije, a dešava se i da ga vratim kući i kažem mu da dođe kada bude siguran u to što želi, jer tetovaža je ipak nešto što se nosi na koži celog života.
Do sad mi se nije desilo da je mušterija nezadovoljna, jer nikad ne počinjem da radim dok oboje nismo sigurni da je to - to.
Desi se da mušterija traži i nešto što je neizvodljivo uraditi, na primer neki jako sitan motiv sa mnogo detalja.
Koža je živ organ i ono što danas izgleda dobro, za desetak godina može da bude samo obična mrlja – objašnjava Džoni.
Postoji i taj neki mit da onaj ko se jednom tetovira, obavezno nastavlja sa tetoviranjem i da to postaje neka vrsta zavisnosti.
- Ja to ne bih nazvao zavisnošću, ali vrlo su retki slučajevi da se neko zaustavi na samo jednoj tetovaži.
Jednostavno, preovladava slobodniji pogled na ovu vrstu umetnosti i ljudi sa više slobode prilaze tetoviranju – smatra Džoni.
Alat kojim se bavi je, naravno profesionalan, a u toku rada je najbitnije je da uslovi u kojima se radi budu higijenski.
- Profesionalni pristup poslu podrazumeva i da sve čime se radi mora da bude sterilno, igle i ostali materijal su za jednokratnu upotrebu i nakon tetoviranja se bacaju, a i studio mora da bude izuzetno čist – pojašnjava Džoni.
On je imao priliku da radi i u inostranstvu i zanimljiva je paralela između tamošnjih ljubitelja tatua i ovih ovde.
- Radio sam u Danskoj, Francuskoj i Švajcarskoj i razlika je velika.
Tamo se drugačije gleda na tetoviranje i ljudi su generalno slobodniji i odlučniji nego kod nas.
Oni retko konsultuju prijatelje oko tetoviranja, znaju šta hoće i nemaju predrasude niti ograničenja – kaže Džoni.
I motivi koji preovladavaju su drugačiji.
- Tamo nema religijskih motiva, njih to ne interesuje. Oni su više usredsređeni na lični život.
Vrlo često tetoviraju likove svojih kućnih ljubimaca, zatim filmske ili crtane junake.
Tamo se ne dešavaju situacije kao ovde da nekome istetoviram ikonu, pa onde u roku od mesec dana dođu još četvorica da traže to isto, tamo ljudi furaju svoju priču – opisuje Džoni.
Kada govori o nekom svom stilu, Džoni radije govori o tome šta ne voli, nego šta voli da radi.
- Ne volim baš portrete, mada ih radim. Ja volim da u svaki rad unesem nešto svoje, a to kod portreta nije moguće.
Nisam ljubitelj ni sitnih tetovaža, mada i to radim, a generalno više volim crno-bele motive od kolornih.
Nemam konkretno neki svoj naročiti stil, ali volim da svakoj tetovaži dam neki lični pečat, jer među tatu majstorima postoji taj takmičarski duh.
Svi se mi uglavnom poznajemo i u kontaktu smo na tatu konvencijama ili preko društvenih mreža.
Svi mi volimo da se pohvalimo novim radom, da pokažemo da napredujemo i usavršavamo se – kaže Džoni.
Onima koji žele da se tetoviraju po prvi put, Džoni pre svega savetuje da se ne zaleću.
- Bolje je da se ne upuštaju u to dok ne rasčiste sa sobom šta stvarno žele.
Drugo, nikako ne bi trebalo da im finansijske (ne)mogućnosti budu prepreka da dobiju ono što žele.
U razgovoru sa tatu majstorom može da se dođe do rešenja, kako oko motiva i tehnike, tako i oko para.
Prilikom prvog kontakta, tražite da vidite šta je taj umetnik do tada uradio, da bi videli kakve su mu mogućnosti i sklonosti – savetuje Džoni.
On ističe da se o tetoviranju ne može govoriti kao o pomodarstvu, jer je oslikavanje tela staro koliko i čovek.
- Po meni, tetoviranje je alternativna vrsta umetnosti, putem koje neko želi da obeleži i pokaže neki svoj detalj iz života ili nešto što mu mnogo znači.
Tu se ne radi o modi, jer čovekova želja da bude drugačiji postoji odvajkada i tako će uvek biti – zaključuje Džoni.
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
