Danas, u Vranju, nije retkost ukazivanje na nekog ko je bio uzoran domaćin, imao finu porodicu, a eno ga šeta ulicom svirkajući ustima, vičući povremeno na prolaznike.
Ilustracija
S druge strane videćete sredovečne ljude koji su pre vremena ostareli jer su imali ozbiljne zdravstvene probleme, poput operacije na srcu.
Imate i one koji uporno obilazeći banke, još uvek “zdravi”, traže rešenja za svoje probleme.
Za sve njih zajednički imenitelj propasti je dužničko ropstvo - uže oko vrata ili lanci na nogama koje su im nametnule poslovne banke kao posrednici između klijenta i države ili njenih predstvnika, poput famoznog Fonda za razvoj.
Mnogo je njih, posle 2000. godine u traganju za poslom i biznisom okušalo sreću sa kreditima kako bi osiguralo budućnost sebi, deci i familji. Krediti su uglavnom bili, oni Dinkićevi, iz Fonda za razvoj Republike Srbije ili oni za pokretanje početnog biznisa, takozvani “start-ap”.
Retki su uspeli, sreća se tražila u izgradnji hladnjača, sušara, pokretanja tekstilne, obućarske i tapetarske proizvodnje, u otvaranju ugostiteljskih objekata, raznih zanatskih radionica, butika…
Retko ju je ko našao, većina je zadužena u kreditima do guše završila na psihijatriji ili internom odelenju vranjske bolnice, a potom u druge odgovarajuće ustanove.
Neki su kivni na banke, neki na sebe, ali najviše njih na državu jer nisu imali odgovarajuću šansu i ambijent da uzimajući kredit otopčnu biznis, razviju ga i steknu egzisatenciju.
Branko S. (45) iz Vranja sa suprugom je otvaro šnajdersku radionicu u užem centru grada.
Umesto sigurnog posla i plate kako su zamišljali dobili su kredite koje su jedva vratili, a danas svaštare na buvljoj pijaci kako bi preživeli, oni i njihova osmogodišnja ćerkica.
- Bila je ta famozna 2006. godina kada je Nacionalna služba za nezaposlene pokrenula inicijativu za prijavljeni kod njih sami pokrenu biznis, tako što će dobiti po 130.000 dinara, nešto više od 1.000 evra, govoreći da je to dovoljno da se krene u svetlu budućnost.
Pošto nisam radio, video sam šansu da krenem u normalan život, imam porodicu i da njazad budem svoj čovek, nezavisan od roditelja sa kojima sam živeo u porodičnoj kući.
Prijavio sam se za te pare i tu je bila moja najveća greška koja me je skupo koštala.
Odlučili smo sa suprugom da otvorimo šnajdersku radnju jer je supruga bila šnajderka samouk, iako je završila Učiteljski fakultet.
Posao učiteljice mogla je samo da sanja, nismo imali odgovarjuće rodbinske i političke veze, ali ni dovoljno para za druge varijante zapošaljavanja.
Završio sam Višu strukovnu školu u Vranju, tehološkog smera, ali bolje da nisam ni išao i davao novac za upise i polaganje ispita. Posla nije bilo –
počinje priču Branko.
On navodi da su im objašnjavali stručnjaci u NZS da je više nego dovoljno 130.000 dinara da sami pokrenu biznis, sasvim dovoljno da se otvori zanatska radionica.
- Govorili su, za registraciju radnje ne treba više od stotinak evra. Za još 500 može da se kupe dve polovne šnajderske mašine, police i radni sto. Kad se sve izračuna, čak može i da ostane nešto novca, tako su nam rekli – kaže Branko.
Procedura registrovanja preduzeća, priča naš sagovornik, nije bila toliko komplikovana. Trajala je oko dve nedelje, dok se novoosnovana firma upiše u agenciju za privredne registre i dobije PIB broj.
- Za program samozapošljavanja prijavilo se 160 ljudi u Pčinjskom okrugu, a pomenutih 130.000 dinara imalo je, kako su nam rekli, za 99 i to onih koji su prošli trodnevnu obuku za privatne preduzetnike.
Ne sećam se više koliko nas je dobilo novac, jedan od njih sam bio ja.
Čim sam uzeo pare u ruke shvatio sam da sam izigran. Sa tom svotom počeo sam da otvaram radnju, zadužujem se i propadam – navodi Branko.
Nastavlja se…
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
