Junak naše priče brzo je shvatio je da mu je 130.000 dinara nedovoljan da pokrene bilo koji biznis i otvori firmu u Vranju.
Ilustracija
- Za registraciju radnje, ne treba više od stotinak evra. Za još 500 može da se kupi dve mašine…. Kad se sve izračuna, čak može i da ostane nešto novca ", to mi je stalno zujalo u ušima, što je vreme odmicalo sve više, a posebno noću kada sam uzeo kredit od banke i uvideo da ga neću moći vratiti.
Uvideo sam da nastaje “španska serija” sa mnom i suprugom u glavnim ulogama – tvrdi Branko.
Krenule su pozajmice od prijatelja za osnovna sredstva (opremu, kiriju za lokal, struju, komunalije, knjigovodju, doprinose, plate, porezi, nekih agencija kojima se nešto plaća....), pa kredit kod poslovne banke.
- Prvo smo uzeli novac na zajam od mojih i ženinih roditelja kako bismo krenuli. Imali smo nekoliko polovnih šivaćih mašina kako bismo zaokružili proizvodnju u jednoj radnji, ništa više. Krenuli sa poslom, ali njega nije bilo.
Odlazili smo kod većih proizvođače tekstilnih odevnih predmeta, ali osim nekim sitnih poslova drugo nismo mogli da dobijemo. Radili smo za druge, za male pare koje nisu mogle da nam pokriju osnovne troškove.
Ako bismo nešto sami sašili morali smo da prodajemo po bagatelnim cenama na “crno”.
Umesto da prekinemo odmah i izađemo iz dužničkog ropstva odlučili smo se za kratkoročni kredit “strat-ap”, koji je uzela žena za otvaranje početnog biznisa.
Uspeli smo da nabavimo potrebnu dokumentaciju tako što smo ogovarajućem licu koje se razume u državne poslove i ima veze gde treba dali proviziju ili mito, svejedno.
Naš “dobrotvor”, kasnije smo saznali iz optužnice sačinjavanjem fiktivne dokumentacije o nabavci i isporuci opreme i radeći druge uslužne poslove navodno “zaradio” preko 5 milona dinara od korisnika “start-ap” kredita.
Govorilo se o ukupno 70-80 firmi i oko 300 sumnjivih kredita iz Vranja i drugih delova Srbije. Mi smo konkurisali za 10.000 evra i dobili ih.
Kredit nam se učinio izuzetno povoljan. Male kamate, prolongirano vraćanje, a u međuvremenu razmišljali smo krenuće biznis i biće svega, za nas, za državu i za banku.
Ispostavilo se da će biti samo za banku i državu, za nas uže oko vrata – priča Branko.
Sa parama koje su imali kupili su još polovnih “novopazarskih” mašina, ali osim long poslova drugo nisu mogli da nađu, zaposlili su u međuvremenu nekoliko radnica koje su prijavili, pa odjavili, pa preneli mašine u kuću i radili u suturenu na “crno”, ali ništa nije pomoglo.
Kredit je došao na naplatu, a oni nisu imali novca ni za osnovne kućne potrebe. U međuvremenu im se rodila i ćerkica.
- Shvatio sam, ali kasno, da ljudi sa 10 puta većim parama teško se odlučuju da započnu biznis u Vranju, a da sam ja sa crkavicom od nešto više od 1.000 evra započeo nemoguću misao.
Uzeti kredit, umanjen za 2.000 evra date provizije, nije mogao da nas vrati u život i posao jer nismo imali šta da radimo, kome da prodamo, ustvari bila je to šnajderska radionica koja nije mogla da radi iako iz nje nismo izlazili bukvalno 24 sata.
O tome, da ćemo posle radionice otvoriti sopstveni butik mogli smo samo da sanjamo.
Bilo je kasno kada smo uvideli da radimo samo da isplatimo račune drzavi i bankama. Naparvili su od nas moderne robove – navodi Branko.
Bankarske dugove nisu mogli da vrate baveći se šnajderajem već su krenuli da se pozajmljuju od prijatelja. Neko im je dao za početne rate, ali to je stalo kada se pročulo da su “propali”.
Bilo je pitanje kako vratiti prijateljima koji su krenuli da im dolaze svakog dana na vratima radnje ili kuće.
- Tada povlačimo još jedan katastrofalan potez, uzmamo kredit za refinansiranje dugova u jednoj drugoj poslovnoj banci.
Nešto smo vratili, prijateljima i banci, a deo opet uložili u proizvodnju. I opet, “Jovo nanovo”, dok nismo presekli i rešili da podvučemo crtu.
Podvukli smo je kada sam ja prešao na insulin, a supruga je zbog poremećaja sa štitastom žlezdom završila u bolnici, srećom bez najgorih posledica, već se nekako izvukla idući i dan danas na redovne kontrole.
O visokom krvnom pritisku da ne pričamo, pijemo redovno lekove, ujutru i uveče. Imali smo sreću u roditeljima, ženinim, koji su rešili da nas izvuku tako što su prodali stan u Nišu koji su nekada teškom mukom zaradili i stekli radeći u inostranstvu.
To je trebalo da bude poklon našoj deci kada krenu da studiraju. Od dobijenih 1.000 evra od države do datih joj 30.000 trebalo je da prođe osam godina.
Ni mnogo ni malo, ali previše ako se sagleda naše zdravlje koje smo dali u najboljim godinama. Umesto sigurnog porodićng posla nastavili smo da se bavimo svim i svačim.
Kao i većina Vranjanaca egzistenciju nalazimo mimo zakona i tako ostvarujemo novac za preživljavanje, nekad više nekad manje, zavisi kako i koliko prevarimo državu.
Dažbine ne plaćamo, nismo zapošljeni, na birou smo, nemamo imovinu i nama šta da nam otmu - završava gorku životnu priću naš sagovornik Branko.
NASTAVLJA SE
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
