Proterivanje vladike Pajsija iz Vranja bio je uvod u dovođenju bugarskih popova i prikljanjanje pojedinih uticajnih vranjskih familija bugarskom Egzarhatu, od 1870. do 1878. godine, zapisao je dr Jovan Hadživasiljević u svojim delima.
Crkva u Vranju o oslobođenju od Turaka
- Neraspoloženje prema vladici naraslo je do vrhunca i jednog dana grupa od oko 200 građana pozvala je vladiku da idu u Pčinjski manastir, da im sa ekonomom manastira položi račune o rukovanju manastirskom imovinom.
Kada su stigli u manastir, ekonom je doneo tefter, koji je bio toliki veliki da su morala dva čoveka da ga nose, i pokazao prisutnim.
Na njihovo zaprepašćenje, tefter je bio prazan, jer ništa nije bilo uvođeno u njega - pisao je Hadživasiljević.
Po njemu, Vranjanci su, jako uzbuđeni, odmah krenuli nazad sa vladikom za Vranje. Zastali su samo na konak u selu Klinovac.
Međutim, nekoliko građana, sa Tomom Stajićem na čelu, produžili su za grad.
Izjutra, kada je vladika stigao u grad našao je zatvorena crkvena vrata, a ova grupa građana mu je zabranila da ubuduće ulazi u crkvu.
Tada je preko vladičinog stola stavljen crni zastor, što se obično čini kada vladika umre.
Ovim se Toma Stajić opredelio za bugarske popove, egzarhiste. Dr Hadživasiljević navodi da su se tada neke porodice u Vranju priključile egzarhistima, među prvima Cupare i Erinci.
Ipak, stav mnogih porodica u Vranju je bio izričito netrpeljiv prema egzarhistima i bugarofilskoj politici koja je vođena pod zaštitom Turaka.
U ovome je prednjačila porodica Pogačarevića. Zbog toga, kada je 1876. godine umrla Katarina, žena Vasilija Pogačarevića i majka dr Jovana Hadživasiljevića, dva dana je ostala nesahranjena, jer porodica nije želela da je sahrane bugarski popovi, a oni zbog toga nisu dozvolili da se unese u crkvu.
Tada je njen otac doveo iz Kumanova 18 popova koji nisu priznavali bugarsku crkvu.
Oni su je opojali ispred Saborne crkve i pritom otpratili do groblja. Isto se desilo i posle dve godine, kada je umro Stojanče Pogačarević, brat Vasilija, inače jedan od najvećih priložnika pri obnovi Saborne crkve 1858. godine.
Njega su, takođe, opojali pred crkvom seoski popovi, u «anterijama od klašnje, sa zapuštenim bradama i opancima od sirove svinjske kože».
Ovo je toliko dirnulo njegovu sestru Milicu, udatu za Janju Vlainca, da je zakukala nad mrtvim bratom: «Jaoj, slatki bate, zar selski popovi da te opojujev».
Bugarski popovi zauzeli su samo gradsku crkvu, dok su po selima ostali srpski popovi.
Posle preuzimanja Saborne crkve od strane bugarskih popova, pojedine vranjske porodice izjasnile su se za egzarhijsku crkvu (Bunuševci, Hadži Tomini, Stajići i dr.), prihvatajući bugraske popove ne iz nacionalnih pobuda.
Reagovali su na nemoral vladike Pajsija i pohlepu grčkih popova. Ali, nije samo to bio razlog.
Prihvatajući Egzarhat stvarali su povoljnije uslove za svoju trgovinu i zanatsku delatnost, jer su Turci sa podozrenjem gledali na pristalice grčke crkve.
Ovakav odnos pojedinih Vranjanaca je, u pravom smislu, bio uslov za opstanak ili bolju trgovinu u tim nemirnim vremenima, a ne nacionalno opredeljenje.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
