Vranje - Dovodili su čočeke iz Skopja, metere, zurlaše, iz Masurice i Ciganke, i to ne prave, ove iz varoši iz Ciganske mahale, nego Đorđovke, naseljene po okolnim velikim selima i hanovima na drumu, a čuvene sa svojih krtih toplih tela i razbludnih očiju.
Bašta starog Hotela
I onda bi otuda, iz čivluka, gde su bile zatvorene sa sviračima, koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati šta oni čine, po nekoliko dana dopiralo ovamo u varoši pucanje pušaka i videlo se bacanje raketli“ - zapisao je Bora Stanković, o vranjskim hanovima i mehanama gde se duša lomila na tankoj liniji sevdaha i karasevdaha.
U starom, meraklijskom Vranju, kafane su za mnoge bile druga kuća.
- Kako neko reče, kafana je mesto gde čovek odmara od sveta koji je ostavio na njenim vratima.
Mesto gde se razmenjuju mišljenja, tračevi, nežnosti, pesnice i sve ono čije razmenjivanje čini dostojnim život čoveka.
Jer, bez razmene, bez davanja i primanja sadržaja iz naših duša, nismo ljudi nego roboti - kaže poznati vranjski boem Dragan Kostić Tc, učitelj u penziji.
Ako je kafana drugi dom za većinu Vranjanaca, za najznamenitijeg među njima Boru Stankovića bila je prvi. Ostala su za njim sećanja, priče koje su se prenosile od starijih na mlađe.
- Bora je uživao u kafani, družio se sa ljudima koji su uz piće i pesmu otvarali dušu starog Vranja i pružali ono što je tražio: „Staro, staro mi dajte! Ono što miriše na suh bosiljak i što sada tako slatko pada. Pada i greje, greje srce”.
Slušajući razne priče, gradio je svoje likove koji će kasnije ovekovečiti njegovo književno delo, poput Mitketa, Hadži Tome, Arse, Koštane, efendi Mite, gazda Marka, Tašane, Gazda Mladena, Jovče...
Uživao je u domaćem vinu, koje je po kvalitetu bilo ravno najboljem makedonskom.
Čim bi izašao iz svog sokaka na glavnu ulicu svratio bi u „Paničkinu“ kafanu, šarenih kariranih stolnjaka i seo do visoke, uzane peći na drva.
Oko podneva bi odlazio u kafanu „Solun“, koja se lepila sa Gradskom crkvom „Svete Trojice“.
Popodne, pošto bi odmorio, čezem u kome su bili upregnuti konji, sa društvom, odlazio je put Vranjske Banje, gde je uživao da sedi u gostionici „Kosovo“ i kafani „Bosna“ – priča Kostić.
Nekadašnje kafane, koje su bile duša Vranja, pred naletom vremena i istorijskih lomova nestajale su zajedno sa svojim vlasnicima, ali zahvaljući zapisima žive još uvek žive u sećanjima.
Stariji žitelji sa uzdahom se sećaju kafana kao što su: „Belo jagnje“, „Paničkina“, „Prizren“, „Solun“, „Džokina“, „Gužvina“, „Poljanica“, „Gavrina“, „Seredarova“, „Marganska“, „Proleće Mite Tatabita“, „Šareni han“, „Bojović“, „Sidorenkova“, „Tafina“...
Među najstarijim kafanama bila je ona u hotelu „Vranje“ koju je otvorio Janča Jovanović Baldžija krajem 19. veka i kafana „Evropa“.
To su, takođe, bila stecišta boema, kasnije okupljanja porodičnih ljudi.
Kafana u hotelu Vranje je imala i letnju baštu koja je do početka 90-tih godina prošlog veka bila kultno mesto za porodična okupljanja ponedeljkom uveče, uz svirku starog Bakije Bakića, uz roštilj, domaće vino iz balona koje se slobodno unosilo.
Tu su dolazili uglavnom stari Vranjanci, preko celog leta, i oni rasuti po Srbiji, najviše Beogradu i inostranstvu.
Utorkom bi Bakija svirao u kafani „Evropa“ koja je imala dugačku salu. I tu se čekalo mesto više, iako su tada svoj merak pronalazili oni koji su iz okolnih vranjskih sela.
Reperotar je bio nešto drugačiji, ali vremenom se sve više približavao starovranjskoj muzici tako da je delovao edukativno na došljake i one koji su živeli na selu.
Dušan Đorđević
Nastavlja se.....
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
