Truba Bakije Bakića bila je i ostaće simbol kafana u Vrranju u godinama po završetku Drugog svetskog rata.
Vrnajski čoček
Čudesnom silinom, zanosno se prosipala kaldarmom niz Gornju čaršiju, pa pored kafane „Belo jagnje“ naniže nošena vetrom sa Pržara da dopre do duše Vranjanaca, starih i mladih.
To meko, mekamlijsko, iz duše sviranje, čas setno, sa suzom u očima, a čas veselo, razuzdano, bacajući telo u zanos, misli u greh, nadjačaće i ukrasiće „Borinu“ svirku raspaljene strasti, po hanovima, onakvu kakvu je zapisao.
Čuće se zvuk u večernjim satima, kad mesečina nateža nad varoši, koji će da prolama noć, doziva i rasipa žudnju iz Gornje čaršije.
Dušan Đošić Đoša, koji potiče iz stare vranjske familije, sa setom pamti porodične odlaske u bašti hotela „Vranje“, ponedeljkom uveče.
- Došao bi ponedeljak, letnje vreme. Vranje vri, što od naših, a više od stranih gostiju.
Otac bi spremio magarca, stavio omanji ćilim. Pomogli bismo da ga uzjaše. On na magarcu, a mi iza njega peške. Cela familija; pravac, bašta u hotel “Vranje”.
Svira Bakija Bakić i njegov orkestar: Kurta, Demiran, Ekrem i drugi.
Magarca bi vezali ispred kafane, do spomenika palim borcima za oslobođenje od Turaka, zvanom “Čika Mita”. Niko ga nije dirao. Svi su znali čiji je.
Naši stolovi bili su s leve strane bine, ispod velikog kestena. Naređani u red, konobari bi nas uslužili, odmah. Otac je stavljao balon s domaćim vinom na sto.
Počeo bi da pije i mezi. Bakija je tačno znao kada da priđe, ni pre, ni kasnije.
Zanosno svirajući, kao da se pozdravljao s njim. Pala bi prva “crvena” desetodinarka na čelo. Pa druga, treća, četvrta....
Teška kola, pesma, sve bi stalo kad bi se balonu ugledalo dno. Otac, Sava Đoša ustajao je sa stola. Takt je davao goč Demirana. Nastalo bi igranje.
Cela bašta u hotelu “Vranje” digla bi se na noge. Otac napred, stric Dine na kecu (začelju). U sredinu žene, svi mi.
Izvija se kolo, noge kao da su u vazduhu. Trese se snaga, oči cakle, obrazi od osmeha samo što ne puknu. Igra se do fajfonta, a onda, oca jedva popnemo na magarca.
On ga vodi kući. Bakija i njegovi sviraju putem. Magarac napred, mi pozadi. Igramo i pevamo. Kod kuće iznosi se nov, golem ćilim, rakija, vino, meze, sve što se zateklo.
Do zore, svira se na mesečinu, peva, veseli, raduje. Sve dok Sava ne kaže: “Dosta! I sutra je dan”!
Svoje utiske o ponedeljku u hotelu „Vranje“, opisao je i poznati književnik i filmski režiser Živojin Pavlović.
„I evo, prasak i orljava zasuli su mi čula kao gradobidni oblak, sev duvačkih instrumenata (orkestar Bakije Bakića, prim. aut.) i krici uzburkane krvi, odjednom su prisutne.
Odjednom sve se uskomešalo. Oglasilo je odjek na zov predaka, zabivši se kao nož u zgrčenu utrobu i sluđeni mozak...
Sav ovaj prisutni svet, što se po navici, iz dosade ili iz želje za izmenom jednolične svakidašnjice okuplja pod gustim lipovim krošnjama, ove se večeri u bašti starog, predratnim kuplerajima sličnog hotela „Vranje“ digne na noge.
Jer ga je prizivao hipnotički tutanj balkanskog džeza – navodi Pavlović, prilikom boravka u Vranju, jednog ponedeljka uveče.
Dragan Kostić Tc, stari boem, poručuje:
- Ne dajte kafanu! Oplemenjujte je! Razvijajte joj domete, jer i ona razvija vas, iako toga često niste svesni!
Dušan Đorđević
Nastavlja se….
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
