Nikola Stojanović zvani Kole Bojović, naočit mahandžija, uglađenih brčića sa izražajnim šeširom i odelom upamćen je kod starijih žitelja Vranja kao boem, meraklija “na piće i žene”.
Nekadašnja "Džokina kafana"
Pre Drugog rata držao je kafanu „Bojović“, odmah do Civrićevog dućana u sred varoši. Kafana je bila poznata po prvoklasnom domaćem vinu i rakiji, ali i po ukusnoj domaćoj hrani.
- Ujutru bi izašao čirak ispred kafane i čuo bi se njegov prodoran, piskav glas: „Škembići vrući i i i“.
Kad nastane navalica, oficiri, trgovci, činovnici, majstori... Posebno su oficiri, koji su bili sa strane, voleli pasulj. Baba je u kazan stavljala suve dimljene kosti i crvene ljute paprike koje su jelu davale poseban šmek.
„Kako bismo ih namamili ne znam ni sad, samo znam da niko nije pojeo manje od dva tanjira i popio manje od pola litara domaćeg belog sa sodom“, seća se Dragan Stojanović Gera priče svoje nane Julke.
Kole Bojović, sve što bi zaradio stavljao je u džep, a kad bi nakupio dovoljno naručio bi fijaker i krenuo u život.
- Obilazio je kafane u vranjskom i leskovačkom kraju, čašćavao svirače, darivao pevačice, konobarice...
Zašto, bre Kole, decu imaš“?, kažem mu, a on: „Ćuti, more! Znaš li ti šta je to što miriše na zrelo grojze, što te zaslepljuje tamno žuta boja, pa ne znaš urme li su ili oči.
Sve se lomi do zemlje, savija, puca u paramparčad i samo jedna je misao – kako se stvori tolika ubavinja. Ne znaš, mori Julke, mirišeš na brašno, luk, na zapršku.
Ali, gde god da idem kući se vraćam zbog decu, pa i tebe“, govorio je deda Kole, a meni pričala nana Julka – kaže Dragan.
Na početku ulice, u blizini Gornje čaršije, sa leve strane, bila je čuvena Gužvina kafana nazvana po nadimku familije iz koje su potekli.
Kafana je bila čuvena pre Drugog svetskog rata kao stecište putnika namernika iz planinskog kraja Poljanice.
- Domaće vino i rakija, goč i piska klarineta, zanosno uvijanje tamnoputih pevačica uz daire izvlačile su i poslednji dinar seljacima koji su na konjima trgovali po varoši.
U podrumu u slami gde su bile velike kocke leda hladilo se piće koje kad udari u glavu goste ostavlja na konak što se dodatno plaćalo. Konji su uvođeni u dvorište gde ih je momak čuvao, a pripiti seljaci spavali su na kafanskom podu obloženom, prostirkama od pruća, rogožama.
Kafana je posle rata promenila vlasnika i bila poznata pod imenom «Poljanica» - priča Dorđe Kostić, profesoir u penziji.
Potomci poznate vranjske familije Džoljini. Zafir i Kocana, pre Prvog rata radili su kao banjadžije u Vranjskoj Banji.
Održavali su kade, a posebno kadu kralja Petra. Kasnije je Zafir uzeo pod zakup Džipkovu kafanu i dugo radio kao kafedžija.
- Deda je držao kafanu preko puta Vlajinskog sokaka. Prvo je bila Crkvena kafana, pa Džipkova i onda Šareni 'an.
„Kod mene momci popijev, zagrejev uši, pa u Šareni 'an. Tamo su imale žene, sve legalno, plate deca na gazde i uče rabotu.
Diskrecija zagarantovana, jer ako pukne jedna bruka kraj ne će se vidi na druge.
Deda je imao fijaker, živelo se na „visoku nogu“, a red u kuću vodila je baba Kocana – navodi Čeda Janjić Džolja.
Dušan Đorđević
Nastavlja se….
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
