Leto, od vrućine i omorine opusteli sokaci, a u centru Vranja lipe sa lišćem utrnule, kao u ramu za slike. Tek u podne kad sunce odskoči prema Goliču i čestelinskim planinama varoš se prene iz dremeži.
iz kafane Prizren
Trgovci u letnjim odelima sa šeširom od slame na glavi, laganim korakom „nogu pred nogu“, dolaze da otvore radnje načičkane u glavnoj ulici.
Ostavljajući momke da počiste ispred radnji i naprskaju kaldarmu vodom, odlazili su na kafu u Prizren kafanu koja beše tik uz gradsku crkvu. Imali su, napolju, svoje stolove sa belim čaršavima, ispod nastrešnica koje su zaklanjale od sunca.
Kafa sa mirišljavim grčkim lokumom služila se u džezvama i sipala u porculanskim šoljama sa ukrasnim drškama.
Pili su je polako, uz dim žutog kao zlato hercegovačkog duvana, guštirajući je uz tih, isprekidan razgovor o svakodnevnim trgovačkim probelemima.
Odlazili bi odjednom, kao po dogovoru, a ispratio bi ih gazda kafane Blagoje Bogdanović Čatlajac, naočit, sa pantalonama na pruge, prslukom od štofa i mašnom oko vrata.
Eh, kako beše letnje veče u varoši? Kad padne sumrak i navali svežina iz Ćoške i sa Pržara? Tad sve živne, otvaraju se porte i kapije i izlazi na sokak, deca se igraju, a stariji sede na klupama ili ovećim četvrtastim kamenovima i odmaraju uz razgovor.
Varoš imaše puno boema, meraklija sevdaha i derta i čim padne mrak krenuli bi u kafane da kako kažu „blaže dušu sas špriceri dok ne s'mne“.
U kafanu Prizren pristizali su Andra Petrović, Rade Nakić, Mile Pile, Mile Barbače, Rade Džolja, Ranko Kanabdžija, Stanko berberin, Dušan Doktor, Vasa Liferanac, Duško Budurac, Merza, Vasa Piža i drugi.
Posebno mesto imali su prosvetni radnici, poput Ante učitelja, Uroša Trajkovića, Mirka Mihajlovića Davulike, Ivana Puljevića, Srete Grneta, Srete Bogdanovića, Vlade Simonovića i drugih.
Tada se palila skara, a vešte ruke Vlade iz Leskovca pravile su najbolje čevapčiće, uštipke, ćulbastije i ostale specijalitete.
Somuni su se donosili iz obližnje turske pekare. Dok stignu ćevapčići, gosti su obožavali da vruć somuin umaču u zejtin u kupnu posoljenu alevu pariku.
„Sas somun se najedosmo, a ćevapčiki će mezimo uz vino“, govorili su.
Kelner Dušan iz Bujkovca nije imao pauzu ni znoj da obriše. „Dete, daj još kilajku belo, ladno da je kako zmiče i sifon sodu obavezno da ga nagazimo odozgor“, čulo se je neprestano dovikivanje.
Orkestar iz Gornje čaršije, sastavljen od gitara, violina, basa i tambura počinjao bi starogradskim pesmama da polako kruži između stolova.
Baršunasti glas gitariste Bektaša krenuo bi sa pesmom „Hladan vetar poljem piri“, a kad bi kazaljka na džepnim satovima najavila ponoć završavao sa „Otvori mi belo Lenče, vratanca“. „Ne, tuj, mora da si idem“, udisao je Mile Pile.
- Kafanu je otac držao pod kiriju, a bila je u vlasništvu braće Branka i Ace Džuvarevića.
Nalazila se tik pored crkve, išla u dužinu i pružala se sa tri štale, ajetom i dvorištem čak do današnjih penzionerskih zgrada u naselju Češalj – kaže Smilja Janjić Čatlajka.
Kafanski prostor sastojao se iz velike sale sa oko 50 stolova poređanih u četiri i više redova. Imao je i intimni deo, salu sa bilijarom, gde su se igrale i ostale društvene igre sa kartama i dominama.
- U dnu kafane nalazio se drven šank u kome se točilo piće. Isticao se veliki aparat za pivo koje se hladilo pomoću leda koji je uziman iz ledenica iz duboko ukopanog podruma.
Ledenice su bile sanduci u kojima se stavljao red leda red slame. Led su iz Morave, zimi donosili na volovskim kolima seljaci i dobijali novac.
U kujni su bila dva ozidana šporeta, potom ozidani đeriz, nalik na sudoperu u kojem se vodom donešenom sa bunara ili ulične česme pralo posuđe. Voda je kroz cevi oticala na u ulicu u vadu.
Uz kafanu, postojala je radionica za izradu soda vode i klakera kojom je rukovodio Blagojev brat, Bogdan – priča Smilja.
Danju, a posebno subotom bila je gužva u kafani, tražilo se mesto za doručak i ručak. Pijaca koja je bila u blizini, ispred današnje pošte, činila je svoje.
Ništa manje ni brojne trgovačke radnje. Dolazilo se na celu porciju ili pola. Cela, recimo dve punjene paprike, služila se u dubokim četvrtastim porcelanskim tanjirima, pola, jedna paprika, u pravouganastim.
- Kuvala su se razna jela, a glavna je bila majka Leposava koja je podnosila najveći teret rada u kafani.
Imala je dve kuvarice, četiri spoljna momka, a i mi deca iz kuće smo pomagali.
Po desetak je radilo u kuhinji, posla je bilo na pretek, a hrana osim u kafani nosila se i po kućama, oficirkama i drugim gospođama – navodi Smilja.
Osim piva, najviše se služilo domaće vino, više vrsta, i domaća rakija. Vino i rakiju, Čatlajci su sami proizvodili od grožđa iz svoja tri vinograda koji su bili u blizini železničke stanice.
Kafana je imala pet soba za noćenje i uvek su bile pune. Radila je i posle Drugog rata dok je nije konfiskovala nova vlast, oduzela i prenamenila, deleći prostor, za druge poslove.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
