Vranje - Dušane, sinko, dolazi subota. Kafana mora da radi i zaradi. Put pod noge pravac Sveti Ilija.
Kafana Proleće
Kao i uvek, kupi od seljaci deset do petnaest što jaganjci što jariki. Kupi i piliki, oko 50. Kad to završiš, da ideš u Klenike po petlovi, jeftini su, za seljaci je tamo dinar golem kao Pljačkovica - govorio je otac Đorđe.
Odmah bi se spremao, a u poslu su mi pomagali braća Dimitrije i Momčilo – priča Dušan Džokić.
Džokina kafana u starom Vranju beše na početku Dingarskog sokaka sa desne strane. S leve strane bila je kuća, radnja i velika avlija familije Magaričiki.
Dugačka i široka, u njoj je moglo da stane 20 četvrtastih stolova sa po četiri drvene stolice. U visini četiri i po metra, sa podom od drvenog patosa imala je 80 kvadrata.
- U dnu kafane bio je drven šank i kuhinja koja je bila odvojena šubarom, otvorom koji se zatvarao i po potrebi otvarao.
Kada bi došla subota, pijačan dan, u kafani je bila navalica – priča Dušan i nastavlja - Preko noći su se spremala 10 do 15 jela.
U kuhinji je bila glavna majka Ikonija i sestre Zagorka, Stanislava i Radmila. Kad bi došlo vreme ručka samo što ne nastane tuča za mesto.
Momak Mile, naš čirak, zavodio je red. Golem, rampalija, mozak neje imaja ič.
Ali, zato, u kafanu se znalo za red. Ikonija je sa svojim ćerkama gotovila najukusnije đuvečke, gulaše, parikaše, punjene parike, sarme.
Gosti su se smenjivali, po 200 tanjira se je pralo na bunar. „Gazdarice baja li vu na đuvečku, uf, što beše slatka i petlovo meso neje kako naše.
Vaši petlovi kljujev šiker ne kako naši mumuruz i kamenčiki. Alal da ti je. I sledeću subotu isto takoj da napraviš, ne beri gajle dolazimo, nikakvo amle ne može da ne zaustavi.“, vikali su.
Tatko bi se pojavio u kujnu pred ručak i upozoravao: „Nemoj da nestane pečenje od jaganjci i jariki. Sad će dođev predsednici opštine iz Trebešinje, Rataje, Buštranje, oni su sinjošnji, spali su u štalu na tavan.
Zapečite ga, kožica da je reš, da krcka i neka se ladi rakija i vino“ navodi Dušan.
Za goste sa strane bile su spremljene dve štale za konje i tavani sa senom u kojem se spavalo.
Momak Mile je vodio računa o konjima, uzdama, oglavima. Za to je dobijao novac, a ugledim gostima je govorio: „Dok je Mile tuj, u kafanu na konji, a i na vas dlaka neće fali“.
Kuhinja je bila blizu bunara, tu se pralo posuđe i točila hladna voda. Sipala u kalajisane bakarne sudove od po 50 litara na kojima je bila slavina.
Odatle se koristila voda za piće i kuvanje kafa. Piće se, vino, rakija i pivo, hladilo u buradima sa bunarskom vodom.
- Pivo je bila uala i tad ga seljaci nisu pili kao sad. Bilo im je gorčivo, zato se služilo specijalnim gostima.
Nabavljali smo ga od Đoke Jovanovića Ježe koji je bio zastupnik Skopske pivare. Donosio ga je u drvenim sanducima, a između flaša je bila slama da se ne bi u transportu polomile.
Nabavljali smo i soda vodu od Maškovića. Doterivao je kolima njihov špediter, svakodnevno – kaže Dušan.
Vino i rakiju su pravili sami. Imali su vinograde u Zlatokopu, dani grojzibera su bili nešto posebno. Bralo se danima, doterivalo u krblama, muljalo u kacama, sipalo u bačvama od po 5000 litara.
- Grozdine su se odvajale, od zrna se je pravilo vino kao med slatko. Pravilo se toliko da ima preko celu godinu i za kafanu i za u kuću – ističe Dušan.
Od kafane je bila odvojena vratima posebna prostorija za one koji su uživali u kocki.
- Bilo je strastvenih kockara, ali niko nije bio kao Jevrejin Vajs, direktor mlina u Kumanovu, Boža Nacković, braća Mita i Đoka Jorgaćijević.
Dolazilo je ratno vreme, Vajs kao da je predosećao sudbinu, kockao se i bacao u troviju ogromne pare. Završio je tragično, Nemci su ga odveli i streljali.
Njima su se povremeno priključivali pojedini visoki oficiri. Tu su se kockali, jeli, pili, spavali – priča Dušan i nastavlja - Na talonu je bilo po 300.000 dinara. Promenili bi po 50 špila karata.
Svaki špil koji je vredeo 100 dinara plaćali su nam po 1.000 dinara. U nedelju su dolazili Vranjanci, pijuckali i igrali tablić.
Kad bi se zapili čulo bi se: „Gališ li gu kartu, pušti gu, zort li je – karta neje cicija, ona je ćudlija, na ti gu“.
Džokine kafane više nema, jedan deo naslednici su prodali i u njemu je bila kafana „Staro Vranje“. Danas, ni nje nema.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
