Vranje - Umesto uređene države i rasta standarda, za 15 godina nedovršene tranzicije dobili smo partokratsko društvo i propale fabrike u kojima radnici mesecima ne primaju plate.
Zato je pitanje gde se u svemu tome nalaze sindikati kao organizacije za zaštitu prava zaposlenih, odnosno kolika je bila njihova (ne)moć da se suprotstave interesima političara i tajkuna.
NEMA SOCIJALNOG DIJALOGA
Dr Sanja Paunović, savetnik za ekonomska pitanja Saveza samostalnih sndikaata Srbije SSSS, na početku razgovora za OK radio kaže da sindikat nezamenjljiv faktor socijalnog dijaloga svuda u svetu.
- Ne može se zamisliti bilo kakva izmena zakona ili promena u društvu, a da se ne konsultuje sindikat. Međutim, ovde smo svedoci da naši stavovi nisu uvaženi, da snaga kapitala, odnosno grupacija poslodavaca, jako pritiska državu i na taj način umanjuje uticaj sidikata, koji nema novac. Utisak je da se država češće udružuje sa poslodavcima u donošenju odluka i rešenja – navodi dr Sanja Paunović.
OK radio: U Srbiji je formiran Socijalno-ekonomski savet koji čine predstavnici države, poslodavaca i sindikata. Postoji li socijalni dijalog?
Paunović: - Socijalno-ekonomski savet jeste osnovan, međutim, to telo se vrlo često zaobilazi a zakoni se donose po hitnom postupku. To znači da sindikati nisu mogli da predlože da se neka rešenja, poput Zakona o radu, možda vrate na prethodnu stepenicu i poprave, što bi bilo u interesu radnika, nego se posle Vlade direktno išlo u Narodnu skupštinu. Zbog toga su sindikalni predstavnici često izlazili iz Socijalno-ekonomskog saveta da bi pritisli državu i ukazali joj na to da nema socijalnog dijaloga. U tom smislu pravimo korak napred, pa korak nazad: kad je potrebno, država se potrudi da se sindikati pojave i učestvuju, ali kada sindikati vide da su izigrani, izlaze iz Socijalno-ekonomskog saveta.
Osnovna uloga sindikata je da brani prava radnika. Ipak, ta prava se krše na svakom koraku jer mnogi poslodavci ne plaćaju doprinose, prekovremeni rad, zarade... Kako je to moguće?
- Vidite da je sve moguće. Prvo se predloži zakon koji nije u potpunosti usaglašen sa sindikatom, onda taj zakon stupi na snagu po nekom hitnom postupku, a kad počne da se primenjuje ispadne da ima mnogo slabosti.
Pa čak i kada ima slabosti, nema inspekcije da proveri do kraja da li se takav zakon poštuje. Svedoci smo da su mnoge firme izbegavale da plaćaju poreze i doprinose, da mnogi radnici nisu primali zarade i po više godina, ali je pitanje gde je tu bila inspekcija?
Sindikat ukazuje na neke stvari, pokušava na razne načine da se izbori za prava radnika, ali je sprovođenje zakona i kontrola njihove primene ipak na strani države.
Zašto država ne sprovodi zakone koje je sama donela?
- Moram da priznam da je država ogromna po broju zaposlenih, ali da njeni kapaciteti nisu usmereni na praćenje i kontrolu izvršenja zakona. Država ima prilično glomazan aparat, koji uglavnom ima birokratsku funkciju, jer se bavi nekim papirima, izdavanjem rešenja, a manje se pažnje poklanja na to šta se dešava u društvu.
Sada ima malo više pokušaja da se uvede red: povećava se broj inspekcija, kontrola sive ekonomije i naplata poreza, uvode se nove mere kojim će biti sankcionisani poslodavci koji ne ispunjavaju obaveze, ali sve je to još uvek na dugom štapu i tek će se videti kako će se praktično realizovati.
Zaista imamo masu zakona, od kojih su neki doneti pod uticajem Evropske unije i međunarodnih organizacija, ali njihova faktička realizacija izostaje.
Da li je država odgovorna i zbog toga što privatni poslodavci sprečavaju osnivanje sindikata u svojim firmama?
- Radnicima je ponekad vrlo teško da se izbore za pravo koje im je garantovano međunarodnim normama. To je takođe pitanje za neku inspekciju: kako poslodavac može da ospori nečije pravo na kolektivno organizovanje?
To je u svetu potpuno nemoguće, a kod nas je čest slučaj. Time se često bavi sindikat, ali su ljudi postali nepoverljivi prema svima, ne znaju više ko ih brani a ko ne. Mislim da ljudi moraju da se udružuju, da se više angažuju i da imaju poverenje u sindikat. Sindikat bez svog članstva nije ništa.
Poenta je da članstvo pokreće inicijative, ukazuje na probleme, da bi sindikat istupio u njihovo ime. Zaposleni moraju da pokažu državi šta žele, jer ako ne kažu, kako će onda ona da im ispuni želje.
O ŠTRAJKOVIMA SE NE GOVORI
Čini se da nema mnogo štrajkova, s obzirom na to kakvo je stanje u privredi. Da li radnici sve više odustaju od ovog metoda borbe za svoja prava?
- S vremena na vreme pogledam godišnje statistike i mogu da kažem da ima jako mnogo štrajkova u Srbiji. Država bi morala da se zabrine zbog toga, međutim, to nije informacija koja se potencira.
Vrlo retko nam dolaze sa terena informacije da se štrajk dešava u ovoj ili onoj firmi, čak mnogi štrajkovi nisu prijavljeni u centralama sindikata, a trebalo bi, jer bi tako imali veću podršku. Ljudi su iscepkani, pa je pritisak znatno slabiji.
Ako imate štrajk u dve fabrike u istom gradu, jači bi uticaj bio kada bi se radnici povezali i dogovorili.
Zašto nema toga? Ima li solidarnosti među sindikatima?
- Često primećujem da nereprezentativni sindikati nastupaju pod uticajem nekog političkog pritiska ili zbog finansijskih razloga, a vrlo retko iz sindikalnih motiva. Znači, oni bi prvo morali da organizuju članstvo na bazi poverenja u njihove aktivnosti i da dokažu da se bore za prava radnika.
Takvi sindikati, međutim, često projektuju suprotnu sliku, koja pokazuje da se oni bore zbog nekih svojih internih razloga i da nisu bitni članovi koji su ih angažovali. Znači, na prvom mestu mora biti članstvo, odnosno zaposleni.
Da li su sindikalni poverenici po fabrikama dovoljno edukovani? Utisak je da štrajkovi dolaze prekasno, odnosno onda kada fabrike propadnu.
- Mali broj ljudi može dobro da poznaje zakone, malo je onih koji su dovoljno obrazovani da mogu da ih uzmu i iščitaju, protumače i razumeju. Zadatak sindikata na terenu je da poznaje zakon, pa kada dođe radnik da mu kaže koje je njegovo pravo i kako da ga ostvari.
Hoćete da kažete da su sindikalni poverenici dobro obučeni?
- Mogu da govorim jedino o Samostalnom sindikatu gde, koliko vidim, zaista jesu. Što se Vranja tiče, mislim da imate jako dobar sindikat: imate ljude koji su obučeni, koji imaju iskustvo i znanje, koji znaju kako i gde neko pravo može da se ostvari.
Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa “Jačanje medijske slobode u Srbiji” kojim rukovodi Delegcija EU u Srbiji.
Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost OK RADIJA i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.
Vrati se na kategoriju Vladavina prava
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
