Zbog poslednjih sukoba huligana na autoputu i u centralnim ulicama najvećih gradova, a koji ugrožavaju i ostale građane, novinari Insajdera uputili su MUP-u sledeća pitanja:

 

- Zašto MUP dozvoljava ugrožavanje građana zbog međusobnih sukoba?

 

- Prema Zakonu o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, gostujući klub bio je dužan da obavesti organizatora o svim elementima bitnim za prijem kluba i njegovih navijača, uključujući dan i vreme polaska, procenu broja navijača koji dolaze, način prevoza, mesto boravka ili okupljanja, imena vođa navijača i slično. Imajući u vidu da je reč o utakmici visokog rizika, i da je MUP bio dužan da učestvuje u organizaciji, molimo vas da nam odgovorite da li su ispunjene sve ove zakonske pretpostavke i kako je onda moguće da je došlo do sukoba na naplatnoj rampi?

 

- Ovo je četvrti sukob huligana na mestima van stadiona u poslednjih godinu dana. Šta je tačno policija preduzela da spreči ovakve događaje ubuduće?

 

 

Činjenice koje pokazuju da država štiti huligane

 

Reakcije nadležnih institucija- policije, sudstva, predstavnika vlasti- na sve što rade huligani samo u poslednjih deset godina pokazuju da je država ili nemoćna ili da štiti huligane. Od obećanja da će se država izboriti sa huliganima, do toga da država pred njima otvoreno kapitulira. Od javnog priznanja samih državnih institucija da znaju sve kada je reč o huliganima, do javnih priznanja da se zakoni ne primenjuju. U međuvremenu, sve su češći sukobi i van stadiona, koji ugrožavaju sve građane, a sudovi smanjuju kazne čak i u slučajevima kada su huligani optuženi za ubistvo.

 

Tako su zabeležene tuča sukobljenih frakcija navijača Partizana juče kod naplatne rampe u Nišu u kojoj je povređen i jedan policajac, sprečen sukob navijača Crvene Zvezde i Vojvodine pre deset dana u Novom Sadu, ali uz jake policijske snage uz jednog lakše povređenog policajca, masovna tuča pripadnika navijačkih grupa Partizana i Crvene zvezde u parku kod Veterinarskog fakulteta u Beogradu u martu ove godine i sukob istih grupa godinu dana ranije.

 

Navijanje se ne tako davno pretvaralo u prave rušilačke pohode: paljenje džamija i ambasade, rušenje grada, pljačkanje prodavnica u centru Beograda - neki su od primera u protekloj deceniji.

 

Kada su huligani 2009. u centru Beograda do smrti pretukli francuskog državljanina Brisa Tatona javnost u Srbiji bila je zgrožena. Gotovo deceniju kasnije, Viši sud u Beogradu doneo je prvostepenu presudu drugooptuženom Dejanu Puzigaći kojom je osuđen na 12 godina zatvora za teško ubistvo u saizvršilaštvu. To je treće umanjenje kazne Puzigaći nakon prve prvostepene presude 2011. kojom je osuđen na 32 godine zatvora. Tri puta je umanjivana i presuda prvooptuženom za ubistvo francuskog državljanina Đorđu Preliću, pa je tako od prvobitnih 35 osuđen na minimalnu kaznu od 10 godina zatvora, između ostalog i uz obrazloženje da nije ranije osuđivan za ovakvo krivično delo.

 

Kako je objavljeno u serijalu Insajdera „Nemoć države“, Prelić je jedan od vođa navijačkih grupa protiv kojeg je policija i pre ubistva Tatona podnela više od 20 krivičnih prijava za razna krivična dela, ali ove prijave nisu procesuirane.

 

Ovaj slučaj najbolje pokazuje kako sistem i dalje funkcioniše tako da su huligani zaštićeni.

 

 

Nemoć države: Od obećanja do priznanja 

 

Umesto da se procesuiraju krivične prijave koje je policija podnosila protiv huligana, obećanja posle ubistva Brisa Tatona da će se država izboriti sa huliganima svela su se na to da je republički tužilac podneo inicijativu za zabranu navijačkih grupa i podgrupa Zvezde, Partizana i Rada, ali i desničarskih organizacija. U međuvremenu se Ustavni sud proglasio nenadležnim da odlučuje o zabrani.

 

Ono što je pokazala inicijativa tadašnjeg tužioca Slobodana Radovanovića jeste to da je nadležnim državnim institucijama sve poznato:

 

„U suštini reč je o kriminalnim grupama, kojima je sport samo povod za nasilje. To uopšte nisu navijači, u smislu poštovalaca i ljubitelja sporta, već grupno organizovani nasilnici i razbijači. Upravo zbog maske koju nose, koristeći bolećivost populacije sklone sportu, postali su ’privatne armije’, koje služe u raznovrsne svrhe, sve do ubistva na javnim mestima, sticanjem dobiti na nelegalnom poslovima, do nasilnog sprečavanja privatizacije klubova, a koja bi mnoge mešetare iz oblasti sporta, ostavila bez značajnih finansijskih sredstava, van kontrole društvenih mehanizama”, naveo je tužilac.

 

Iako je reč o javnom priznanju Republičkog javnog tužioca do danas zakon nije počeo dosledno da se primenjuje na huligane, čak ni kada je reč o nasilju na sportskim događajima, a pre i posle, po pravilu, i na ulicama.

 

 

Evropski zakoni, srpska primena

 

Kada je reč o sprečavanju nasilja u sportu Srbija je donela zakone po najvišim evropskim standardima, a sa zaključkom da se ti zakoni ne primenjuju dosledno, saglasili su se i najviši predstavnici države.

 

Tadašnji premijer Aleksandar Vučić je u maju 2016, odgovarajući na pitanja Insajdera, izjavio da država trenutno nema dovoljno snage za borbu protiv huligana jer je „za tako nešto potreban društveni konsenzus“.

 

Bivši ministar pravde Nikola Selaković je u junu 2016. takođe priznao da se zakon ne sprovodi dosledno, a ponavio je i izgovor da je za borbu protiv huligana potreban društveni konsenzus.

 

Na pitanje da li je Srbija pravna država ako predstavnici vlasti za sprovođenje zakona traže društveni konsenzus za borbu protiv huligana, umesto da jednostavno primene zakone, tadašnji ministar je rekao da zakoni koji "ne korespondiraju sa životom i realnošću ostaju mrtvo slovo na papiru", što je prema njegovim rečima problem svake dosadašnje vlasti.

 

O kakvom je društvenom konsenzusu reč možda je najbolje objasnio Ivica Dačić koji je 2013. godine, u vreme kada je bio premijer i ministar policije, priznao da su se sve političke partije godinama i decenijama udvarale navijačkim grupama.