Vranje - Da “Dani karnfila” nisu hit Vranjske Banje uverio nas je narodni sabor povodom banjske slave, Svetog Ilije.
Banja na Svetog Iliju
Koliko god zvaničnici tvrdili da su “karanfilćići” i zvezde Saše Popovića i Željka Mitrovića, Rada Manojlović i Pepi Mitić, privukli nezapamćeno interesovanje, ipak je sabor prevazišao i to njihovo “nezapamaćeno”.
Sabor je privukao celu Vranjsku Banju, brojne goste iz Vranja i drugih okolnih većih mesta i gotovo sve što je moglo da hoda iz okolnih sela: Suvog Dola, Ranutovca, Bresnice, Toplca, Ćukovca, Moštanice, Korbevca, Bujkovca, Prevalca, Sebe Vranja, Klisurice, Izumna, Lipovca, Starog i Novog Gloga, Katalenca, Prvoneka, Duge Luke, Slivnice, Babine Poljane…
U večernjim satima nije se moglo proći od ulaza u Banju, gde se radvajaju centralni put i onaj što vodi pored reke, sa obe strane, pa do Stacionara i hotela “Železničar”.
Sveti Ilija Gromovnik, slava Vranjske Banje, kultno je vezana za ovo mesto, ali i za okolna sela, pa i Vranje.
U petak 2. avgusta proslavljena je po kućama kako dolikuje pravim banjskim domaćinima, uz pravoslavnu posnu slavsku trpezu i goste i na ulicama kako dolikuje svekolikom srpskom narodu na jugu Srbije, veselo, uz prištanja sebi raznih zadovoljstava, uz geslo “Jednom se živi jednom se mre”.
Prvo je održana Liturgija u banjskom hramu koji nosi naziv “Sveti Ilija”, gde su sveštenstvo, gradski zvaničnici i verujući narod dostojanstveno prerezali slavski kolač, litijama obišli crkvu, a potom se slavlje prenelo po kućama i na na ulicama kraljevske Banje.
Tačnije, u glavnoj ulici, od ulaska u opštinsko jezgro Banje i ulica pored, nikad prljavije, reke Banjštice i potoka sa oticajućom vrelom vodom iz Stacionara iz koga se osećao zanosan miris kanalizacije.
Karakteristika slave je sabor koji se održava svake godine, a obeležavaju ga brojne tezge, šatre za raznovrsnom robom, uglavnom onom koja dolazi iz Pančeva, sa Kosova ili iz kućne radinosti. Bilo je svega i svačega.
Na radost dece i tri mala ringišpila. Zbog gužve, jedva se prolazilo između tezgi od raznog alata, sekira i tesli, do grnčarije, stolica i nameštaja, pa do zavesa, tepiha, tepisona i razne vrste odeće i obuće.
Oko tezgi sve vreme, od jutranjih časova do kasno uveče tiskao se narod i retko ko da nešto nije kupio. Posebno za decu.
Razne majice i patike bile su apsolutni hit, jer se približava školska godina, pa da se deca podnove ili kako reče jedan od kupaca: “da ne idev, b’e, goli i bosi, pa ni cepani”.
Bilo je i sladoleda, domaćih poslastica u vidu bombona i zagoretki, lubenica i dinja, krušaka i breskvi…
Muzika je još u prepodnevnim časovima počela da zabavlja goste na teresi oronule kafane “Kosovo”, na čelu sa pevačom Mančom i pevačicom za čije smo ime bili uskraćeni.
Nije bila Rada Manojlović, u to smo se uverili. Uglavnom bilo je veselo, jer su folk pesme bile itetako primamljive za klijentelu koja se retko spušta iz svojih sela u Banju, ali obavezno na Svetog Iliju.
I ne samo za njih, već i Banjčane i Vranjance, one koji još uvek osećaju dert, sevdah i karasevdah. Vremena su se promenila, pa i muzika. Nema više ni Bore ni Koštane, a ni konja Dorče. Ali, ima mesečine, hotela “Skadar na Banjštici” umesto kafane “Bosna” i sve drugo. Malo li je!?
Teško zarađen novac, uglavnom od nadičarenja u “branju” drveta po okolnim planinama nije se štedeo na pljeskacice i hladno “zmiče” pivo što su apslolutni hit sabora.
I po tome se razlikovao sabor od banjskih “karanfila” jer se nije pio viski, čuvena domaća dunja i jela rebarca u kajmaku, teleći mozak i ko ti zna šta još.
Ulična pljeskavica ili “pljeska”, kako je je ovdašnji narod od milošte zove, definitivno je bredn juga Srbije, na čemu bi trebalo da razmišaljaju “brendači”, predlagači vranjski, za zaštitu nacionalnog blaga.
Ulične skare i par kafana radile su punom parom, a po meso se i naknadno odlazilo.
Sabor je trajao dokle je narod hteo ili njegov podmladak koji nije bio zainteresovan za fajront. Nastavilo se po kućama rođaka ili putem prema, gore pomentim, selima.
Bitno je, da je narod bio barem jedan dan u godini, sto odsto provereno, zadovoljan svojim životom.
U to se lično uverio, Nebojša Stojanović Jelašnica, direktor Uprave Banje koji je mnogo uradio da ovo mesto bude kraljevsko, a koji je tačno u podne prošao službenim autom sa vozačem i službenom pratiljom kroz zakrčenu ulicu pored “Kosova” do kafića “Kula”.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
