Od kako je otišao pre 20 godina, Staniša Jović zvani Borac (53) stalno se iz američke države Ilinois vraća u svoje rodno selo Vlase pored Vranja.
Jović pored crkve u Vlasu
Da želi da se vrati u svoj zavičaj govori i njegova ulaganja u velelepnu kuću koju je podigao, kao i obnovu stare porodične gde su se svi Jovići rađali i odrastali unazad 200 i više godina.
- Dolazim stalno, a boravim i po dva meseca jer bez rodnog kraja ne mogu. U Ilinoisu sam ga često sanjao.
Razlog što sam sada u selu jeste moja želja i inicijativa da podignemo na mesnom groblju pored crkve Sveti Ilija trpezariju ili, kako se kod nas kaže mađarnicu, (prostorija u kojoj se daju daće).
To bi bilo naše dobročinsko delo u znak poštovanja prema precima - kaže Staniša.
Spreman je da učestvuje u izgradnji zgrade trpezarije i da njegov prilog bude najveći i inicijalni za ostale meštane.
- Želja je da zgrada bude uklopljena u stil gradnje crkve koja je sazidana 1930. godine prilozima meštana sela Vlasa, Stanca, Roždaca i Trstene, u vreme kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.
Tada je crkvu osvetio episkop niški Dositej, a sad želimo da to bude episkop vranjski Pahomije sa sveštenstvom - navodi Staniša.
Za sebe ističe da je veliki vernik i da je posebno vezan za crkvu i srpstvo zbog čega je napustio rodno Vlase i otišao put Amerike.
- Za vreme Drugog svetskog rata u Vlasu, a i celom kraju Poljanici koja okuplja 22 sela nije bilo desetak partizana, niti komunista. Bili su to ljudi verni kralju i otadžbini, a tako sam i ja vaspitavan u porodici.
Kad su došle takozvane promene odmah sam se učlanio u SPO. Bio sam vatreni aktivista, 1993. godine na jednom skupu u Vlasu pocepao sam veliki plakat sa slikom Slobodana Miloševića i od tada su nastale nevolje.
Bio sam u istražnom zatvoru a da nisam imao jednog rođaka u policiji ko zna da li bih živ izašao. Čim su me pustili, po savetu mojih prijatelja, odmah sam odlučio da bežim preko granice jer svaka druga greška bi me skupo koštala - priča Staniša.
Imao je sreću da mu je stric Stanko živeo i radio u Čikagu u Americi, pokupio je porodicu, suprugu Veru i sinove Davora i Miljana i otišao 1994. bez pozdrava.
Kad mu je umro otac Đorđe, odveo je u Ameriku i majku Savku. Skrasio se u Kerol Strimu (Carol Streamu).
- Počeo sam da radim kao šofer, da vozim šleper. Krenuo sam od ni od čega, sada imamo svoju prevozničku firmu koju sam prepustio sinovima da je vode.
Svi radimo u našoj firmi i dobro nam ide. Ja vozim, ali porodica mi ne dozvoljava da puno radim, već traže da se što više odmaram jer sam se naradio u poslednjih dvadesetak godina - kaže Staniša.
Ponosan je i na svoje seljane iz Vlasa, na skupu koji je organizovao povodom izgradnje crkvene trpezarije "mađarnice" okupilo se više od 40 i svi su spremni da učestvuju u izgrdanji.
- Dogovorili smo se da svako da onoliko koliko može, ko nema para, da odradi dnevnicu u poslu ukoliko želi. Ko neće da učestvuje ne mora.
Svako prema svojoj savesti. Ono što sam obećao biće, koliko daju oni, ja ću mnogo više, a trpezarija mora da bude na ponos sela - kaže Staniša.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
