Vranje - Truba Bakije Bakića počeće po završetku Drugog svetskog rata, čudesnom silinom, zanosno da se prosipa kaldarmom niz Gornju čaršiju, pa pored kafane «Belo jagnje» naniže nošena vetrom sa Pržara da dopire do duša Vranjanaca, starih i mladih.
Bakić
To meko, mekamlijsko, iz duše sviranje, čas setno, sa suzom u očima, a čas veselo, razuzdano, bacajući telo u zanos, misli u greh, nadjačaće i ukrasiće «Borinu» svirku raspaljene strasti, po hanovima, onakvu kakvu je zapisao.
Čuće se zvuk u večernjim satima, kad mesečina nateža nad varoši, koji će da prolama noć, doziva i rasipa žudnju iz Gornje čaršije.
Čalgidžije, metere, svirače, njihove instrumente: zurle, ćemane, šupeljke, grnete, daire, gočeve, bubnjeve, šargije, duduke, varoške i seljačke, početkom 20. veka polako počeće da potiskuju trube.
Još se neće stišati odjek topova, najavljujući završetak Prvog svetskog rata, a iz Končulja u vranjsku Gornju čaršiju doseliće se Fejza sa porodicom, u isto vreme trubač i trgovac konopljom.
Svirao je brzo, oštro, nametnuo se kao kapelan i osnovao orkestar sa kojim će zarađivati parče hleba za svoju porodicu.
Bakija Bakić rodio se 1923. godine. Njegovo detinjstvo bilo je uz oca. Upijao je zvuke trube koju će proslavljati širom Srbije i sveta, svirajući preko 50 godina.
Počeo je sa 10 godina i odmah izazvao pažnju oca i svih u Gornjoj čaršiji. Bilo je u tom sviranju nešto novo u odnosu na Fejzu, a toliko staro, nalik na prohujala vremena, na mentalitet vranjski koji je još duboko pulsirao u venama njegovih žitelja.
Podsetio je na Borine opise u kojima instrumenti biju, cvile, pište, jecaju. Njegov mek ton, izatkan u čauri svilene bube, kao i u stara vremena prelivao se i rasipao u nepovrat, izazivajući da sve oko njega vri, ključa, kipti, s večnim refrenom: «Da znaješ, mori, mome, da znaješ, kakva je žalba, mori, za mladost.»
Bakija je veoma mlad zauzeo mesto u orkestru svog oca. Došao je rat, a kraj ratnih strahota dočekao je u vojnom orkestru svirajući marševe, bez gledanja u note, «na uvo».
Vrativši se u Vranje, preuzeo je ulogu kapelana u orkestru. Fejza je već prevalio pedesetu i mesto je prepustio nadarenom sinu, u naponu snage.
Kako su stariji trubači odlazili sa scene, dovodio je nove, mlađe i to najbolje.
Imao je oko da vidi i oseti pravog muzičara, onog koji će inividualne kvalitete moći da uklopi u orkestarsko sviranje.
Tako će polako nastati orkestar koji će proneti slavu Vranja, od 1953. godine, pa negde do polovine osamdesetih.
Orkestar su pored Bakije sačinjavali: Ekrem, druga truba, Fejza, treća truba, Use, mali bas, Staniša, mali bas, Boško, mali bas, Salija, mali bas, Trajko, veliki bas, Miša, klarinet i Demiran, goč.
Na mah je osvojio Guču, Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Osvojio je zlatnu trubu. Od tada on će godinama biti mera za poređenje trubača.
Postao je majstor vranjski, koji je sa svojim orkestrom osvojio 42 nagrade, na raznim takmičenjima.
Pomenimo, iz Guče, njegovu zlatnu trubu, 1963, 1969, 1970, nagradu za najbolji orkestar 1964, 1967, 1968, 1971...
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
