Božiću su se i u našoj kući najviše radovala deca. Pamtili smo ga po mnogo čemu, ali posebno po naninoj priči o krivom magarencetu i poklonima koje je donosilo.
Ilustracija
O njemu smo počeli da sanjamo još od praznika Detinci, tri nedelje pre Božića. Tada su nas otac i majka vezivali šalom ili kaišem za gvozdene šipke tadašnjih kreveta.
Uljuljkani u toplinu slamarica prekrivenih belim uštirkanim čaršavima, znali smo da ispod jastuka napunjenih guščijim perjem sa navlakama koje mirišu na prezrele dunje, stoje pokloni, koje je nana krišom stavila za naše razrešenje.
Ujutru, budili smo se omađijani milovanjem majčine ruke i očevim golicanjem ispod miški i oko tabana. Kroz nalete topline i smeha osećali smo ljubav i bliskost porodičnog zajedništva.
Nana bi, na mah, prekinula blažene trenutke: «Deco, da bi se razvezali, a još više vezali za nas, morate da pokažete koliko vam je stalo do sebe»! Tada bi izvukli kesu ispod jastuka.
U uredno složenoj marami bila je kutija lokuma «Vardar» za nanu, napolitanke «Jadro» za majku i paklica «Zete» bez filtera za oca. Izljubili bi nas, a ja sam tada prvi put pitao: «Nane, pošlo li je krivo magarance za Vranje»? «Baš u ovaj čas, sinko! Prepun mu je tovar»!
Od tada smo brojali dane i spremali se da ga dočekamo. Greške nije smelo da bude. U međuvremenu, dolazeći praznici su nam svojim sadržajima vreme njegovog dolaska svodili na razumnu meru.
Prvo Materice, pa u poslednjoj nedelji pred Božić, Oci. U oba slučaja, za razrešenje majke i oca, dobijali smo poklone.
Kao po dogovoru bio je to novac. Pet dinara, onih belih, od majke, a žuta banka od oca.
Dovoljno da sa bratom i sestrom odemo u poslastičarnicu «Opatija» u centru varoši, na salep sa bombicom od čokoladiranog kakaoa, a potom i na gemiš, na pihtijasti žele sa mirisom jagode i jatkama oraha preko koga se posipala trošna, najfinija turska alva koja se topila u ustima.
Tu su nas dočekivali naši prijatelji Goranci, Šaban i Jakub, a posebno Redža, naš vršnjak, sa kojim smo bili u prisnim, gotovo rođačkim vezama.
Još jedan događaj, pre Božićnih dešavanja, izazivao je našu pažnju. Bio je to Sveti Ignjatije, 2. januara, koji se u Vranju zove Idnjak.
«Zaključaj vrata, Tane! - govorila je nana ocu - Danas je polaza, dok nam ne dođe ono mistrasto dete iz komšiluka, koje kad zbori kako starac je, ne otvaraj»!
Kao najmlađi, bio sam poželjan za onog koji će prvi da uđe u komšijske kuće. A, za uzvrat morao sam da podvijem vuneni džemper kako bi pokupio jabuke, kruške, orahe, smokve...
Kod najbogatijeg komšije Toze Tafe dobijao sam pomorandžu koju sam po nekoliko dana mirisao. Pojeli bi je na navaljivanje sestre i brata.
Kod Mihaila Mike Rakovče i njegove sitne, okretne ženice Zage dobijao sam bombone karamele, punjene lešnikom.
U džepu sam nosio kocku šećera za njihovog psa, koga smo zvali Veseli, jer je nakon dobijene kocke obavezno pružao šapu da se pozdravi.
Nakon Idnjaka, već po ko zna koji put pitao sam nanu dokle je stiglo krivo magarence. «U Skoplje je, sinko»!
Uh, Skoplje je bilo daleko, razmišljao sam razočarano, četiri sata vožnje putničkim vozom i to pod uslovom da nema manevrisanja vozova.
Stigao bi i Tucin dan. Još dva dana, pa Božić. Sa bratom, smo ispod limenog korita, hvatali vrapce. Nana im je otkidala glave, čistila ih, nizala na duvanski konac i sušila ispod trema na jakom mrazu.
Na Božić, ujutru, batacima isprženim na malo masti pričestila bi nas i poželela da budemo laki, veseli i poletni.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
