Naša Nana - tako su je svi redom kod nas zvali – rodila se i odrasla u ono doba srećnog patrijahalnog života, kada se na domu znalo samo za poslušnost i poštovanje starijega, i za uzajamnu ljubav među članovima porodice.
Pijac u Vranju, nekada
Na čelo zadruge, u kojoj odrastaše Nana, stajaše deda Rista čovek tihe naravi i dobra srca, i zahvaljujući svojoj vrednoći i radinosti, ugledu i poštovanju, zadruzi uzdiže glas te postade jedna od najuglednijih i najimućnijih u Vranju. Stoga je svaka poštovana i bogata porodica želela da se orodi s njime.
Pitanje udadbe Naše Nane reši se na vrlo prost način: jednoga dana otac joj samo reče da treba da pohita sa spremom, jer ju je, veli, obećao deda Jovčinom sinu, Tasku.
I uskoro za tim, i to na sam dan Svetih Duhova, Naša Nana beše dovedena, kao mlada, u čuvenu kuću Jovče Baldžije.
Svekar – strog i radan, svekrva, baba Kara, vredna kao krtica, neprestano je šunjala i trupkala po kući i dvorištu, jer ona i nije znala za odmor; uvek nađe sebi posla, a retko kad da je čovek i praznikom zateče besposlenu.
Ako joj ko dođe u goste radnim danom, ona je jedva čekala da ga što pre isprati i, pazeći kada se gost samo malo pomakne, ili mrdne, odmah bi ona brzo ustajala i govorila mu:
- E, pođe li, pođe? Ako, ako, rode, i ti si imaš golemu rabotu doma; pa dođi opet neki put praznikom.
Stoga je i Naša Nana, još odmah po dolasku u ovu kuću morala da se ovakovom načinu života prilagodi.
Kao i svi ukućani, ustajala je vrlo rano i, pošto bi najpre nahranila živinu i pomuzla kravu, - ona bi radila i sve ostale kućevne poslove po ceo dan, i tek pred mrak ako bi ugrabila koji trenutak da sedne i odmori se, ali i tada, razume se, s ručnim radom u rukama.
No sav taj svakodnevni rad nije joj padao teško; pa ni onda kada je docnije bila „pod bremenom“: Po ceo dan je vršila sve poslove sa najvećom voljom, pevajući tiho naše stare sevdalinske pesme, a naročito svoju omiljenu noviju pesmu: Kućo moja, baščo moja, /Raju moj mili; /Nek svaki naš kutić/ Na bosiljak i ružu miriše,/ Te da uvek moj dragi/ Samo za men' uzdiše.
Ali, naskoro, pojavi se jedan mutan oblačak nad Naninom kućom: njen ručni dever, drugi sin deda Jovčin, Jovanča, beše se ludo zaljubio u jednu sirotu, no veoma lepu i čestitu devojku, koja, ostavši bez oca i majke, življaše u kući staroga popa Nikole.
I, nemajući odvažnosti da od svojih roditelja lično traži odobrenje da se sa ovom devojkom oženi, Jovanča zamoli svoju snahu, Našu Nanu, da mu ona, zgodnom prilikom, izradi ovo odobrenje, inače će, veli, skočiti u Moravu, jer bez te devojke on ne može i neće da živi.
Naskoro posle ove molbe deverove, desi se u Naninoj kući jedan veoma radostan i značajan događaj – Naša Nana rodi sina, posle tri ženska deteta.
Veće radosti u kući nije bilo od ove, i deda Jovča, Nanin svekar, radostan što je dobio u kući prvog unuka, prvu mušku glavu – podari joj najbolju njivu „moravku“ i darova unuka sa pet novih dukata, što je bila velika retkost u to doba.
Ali, Naša Nana, iz prevelike radosti i sreće, i nehotice, briznu u plač, kad pomisli da je ovo vrlo zgodan trenutak da ispuni dato obećanje svome deveru Jovanči.
Svi ukućani, iznenađeni ovim, saletoše je da im kaže zašto plače; ali ona i dalje jecaše, nemajući hrabrosti da im kaže pravu istinu njenoga plača i uzbuđenja.
-Zar i time nisi zadovoljna, vražja vero?! – ciknu svekar deda Jovča.
- Oprošćavaj oče, to su samo suze radosti moje – reče ona prigušenim glasom - tvojoj dobroti nema ravne...
I, ja sam veoma srećna što mi se dala prilika da ispunim jednu zadatu reč, da učinim jednu dobrotu i veliku radost naše kuće, a to je: da... da te zamolim, da daš blagoslov i odobrenje mome ručnom deveru da... da uzme za ženu našu komšiku Katu pop Nikolinu, za kojom tako dugo čezne...
Kao grom porazi sve prisutne, usled ovolike smelosti Nanine; da izgovori ovakve reči pred svekrom, svekrvom i pred svojim mužem, koji beše, u svom razdraženju i prgavosti, već poleteo na nju da je po ustima udari, ali ga njegov otac, deda Jovča, spreči da to učini...
U tom momentu nalete s nožem u ruci njen dever Jovanča, i, pružajući nož viknu:
- Oče i brate! Nije ona ništa kriva, ja sam kriv i, evo noža – ubite me, ja ne mogu više ovako da živim !
Nastade tajac, i samo se čujaše jecanje Nanino i Jovančevo... Najzad, posle podužeg ćutanja i unutrašnje borbe, deda Jovča, savladan ovim jecanjem, lagano priđe snaji i reče joj:
- Ne plači snaho! Tolikom dobrotom tvoje duše zaslužuješ da ti učinim po molbi i da nečuvenu bezočnost tvoga devera ostavim za sada nekažnjenu“!...
Uskoro za ovim, a na najveće iznenađenje cele varoši – jer niko ne mogaše ni zamisliti da će onaj strogi i neumitni deda Jovča dati pristanak za ovakav brak, - dođe u kuću njihovu lepa Kata.
Ona se, još od prvih dana, svim sredstvima staraše da ugodi i zadobije ljubav svekra i svekrve, ali nije mogla u tome uspeti, i, ne prođe dugo vreme, ova morade sa svojom mužem otići iz zadružne kuće, na veliku žalost njene jetrve, dobrotvorke, Naše Nane, s kojom je i nadalje, i celog veka, živela, kao sa svojom rođenom sestrom.
Ganuti neizmernom dobrotom svoje jetrve, odnosno snahe, i Kata i njen muž, Naninog su prvenca Janka – na čijem danu rođenja beše zapečaćena njihova sreća i ljubav – toliko voleli, da su ga smatrali kao svoga rođenog sina; i retko je koji dan prošao a da ga ne vide ili ne pozovu k sebi.
Oni ga obilno pomagahu i u njegovom školovanju i svesrdnom vaspitanju. Ne propuštahu nijednu priliku, a da mu ne ukažu svoju osobitu naklonost i pažnju; ponoseći se njime, njegovom napretku u školi i njegovom ugledu, koji je on uživao u društvu i u državi, docnije već i kao visoki činovnik, znajući da je zato u mnogome i njihova zasluga.
Po odlasku Kate, u zadruzi deda Jovčinoj nastade opet onaj stari veseo i radosni život. Ženilo se, udavalo, deca se rađala, bilo je veselja, išlo se gotovo svako veče na sedeljke, pevalo i igralo, kominjak prskao, bacao je iskre iz zemljane „milojke“ i „čeprnje“, koje su neprestano pristizale iz podruma i za tren oka praznile, uz obilno meze od suvoga mesa, oraja, kesetnja, jabuka i raznih kolača: gurabija, baklava i tatlija.
Sva četiri brata Nanina behu golemi veseljaci i sevdalije. Oni svirahu i u čungur i tamburicu, udarahu u dajre i svojim mekim, tankim glasom, očaravahu sve prisutne goste na sedeljkama.
Naročito bata Mita, najstariji brat Nanin, beše jedinstven veseljak i golem sevdalija. Njegovi arapski mekami, koji su trajali po čitave časove, veoma su rado slušani od sviju prisutnih, a naročito od starijih ljudi, jer su ovi te arapske sevdalinke slušali bili u Carigradu i Solunu, kuda su išli na espap i tamo nosili vranjsku užariju, kože, topljeno maslo i drugu robu.
Ovakav se veseo život provodio sve do Svetog Spiridona, tetka Kadifkine slave, koja beše tako prijatno i veselo proslavljena, da je to bilo „za priču“, kao nikad do tada.
Ali, sutradan puče strašan glas po varoši: da je rat otpočeo između Srbije i Turske, i da će za koji dan početi vojska da prolazi i kroz naše Vranje.
(nastaviće se)
Piše: Janićije Jovanović Bilaćanin
Priredio: Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
