Mile Fantaz „ode nekako u levo“, kako govoraše njegov otac Veseljko.
Centar starog Vranja
Istina, nije, da rekneš, da beše neki bunal'k, kao Tone Žuljko, ili da mu pamet beše „kratak“; naprotiv mnogo si beše „ostrouman“ mladić i veoma je voleo da si uči i sa svakoga da čita pesme i deklamacije koje je ili on sam sastavljao u stihove ili prepravljao iz nekih starih „pevanija“.
Neke bađavdžije, zvog toga su ga – sigurno iz zavisti – počeli da ismevaju, govoreći svuda: kako on, božem po ceo dan u zatvorenoj sobi, sam nešto zbori, priča i mlatara rukama, kao da mu je, sačuvaj Bože, pamet malo „mrdnaja“.
Nešto zbog ovakvih neljubaznih glasova, a nešto i zbog njegovog naročitog kroja odela – „ala fantazi“ – i nošenja dugačke kose, ni vranjske devojke nisu ga baš mnogo marile, i ako već beše stasao za ženidbu – jer, kako on sam govoraše, one nisu ni bile u stanju da ga razumeju i da pojme njegove misli i osećaje.
Stoga se on reši da ode u Beograd, gde će ga svet, veli, moći bolje razumeti i gde će nasigurno, svoj pesnički dar još jače razviti.
Njegova pesnička duša, na čudo, uskoro po dolasku u Beograd, nađe svoj ideal. On se strasno zaljubi u jednu mladu, skromnu i vrlo lepu komšinicu.
No, na, žalost, devojka beše vrlo siromašna i, ostavši bez roditelja, morala je da služi kod jedne stare voskarke, koja ju je kako govorahu, uzela „pod svoje“.
Siroma naš pesnik Mile! Po ceo dan je tada „pisao“ i prepravljao, da ne kažem klepao, stihove, koje je, uz buketić cveća, što je on lično u polju kod Čubure nabrao, slao svome idolu, svojoj obožavanoj Mari.
Ne mogući odoleti svome strasno zaljubljenom srcu, on uskoro pozva iz Vranje svoga oca da mu zaprosi ovu devojku, bez koje, veli, neće moći više ni časa da živi.
Zaprepašćen, njegov otac odmah dojuri u Beograd i energično odvraćaše svoga sina od ove „lude“ namere. Ali, nije ga mogao urazumeti.
Otac mu pored ostaloga govoraše: „Ama, sine, ostavi se ti sada vođenja ljubavi i ženidbe, suviše je rano to za tebe; gledaj što pre da svršiš trgovačku Akademiju, pa onda da gledamo da stupiš u neki Novčani zavod ili u trgovinu, jer od toga ničega boljeg nema.
Ostavi se ti pesme, deklamacije i pisanja priče i drugo, sve je to, što rekao naš deda Rista, luk i voda!
„Nije to tačno, oče. Pogledaj naše školovane ljude iz Vranja kako visoka mesta zauzimaju, a ima ih doktora medicine, prava, filozofije, agronomije i stotinama viših oficira. A naš slavni Bora, baš svojim pričama i „Koštanom“ ovekoveči naše Vranje.
„Ama, istina je to: da nam on time pronese slavu širom cele zemlje; ali, kakvu vajdu on i njegova porodica ima od svega toga? Eto ga, kako čujem, zbio se u jednu kućicu čak ispod Platnare Ilićeve, pa kuburi i muku muči: kako će decu da izvede na put!
Posle njegove smrti, možda će mu se i spomenik podići, ali šta će od toga imati njegova nezbrinuta žena i deca? Ništa“!
Najzad, posle dugog pregovaranja i objašnjenja, pesnik pristade na predlog svoga oca: da, pre nego što se oženi, nauči bar kakav zanat, kako bi mogao da izdržava sebe i svoju ženu, „jer samo od pesme i ljubavi, očigledno, nije se moglo živeti“.
Otac mu, predlagaše da bude krojač. „Eto“, govoraše mu, „što fali na Trifuna Bojkovče, na Vasu Čavče, na Jurde Bunuševče, na Koču Glifura i dr., što su krojači? Sila ljudi iskočiše! Pa ako nećeš da budeš krojač, a ti budi obućar.
Pogledaj samo na „Terazijama“ braću Mašutkovce, Petroviće, Mitu Merdžana i druge naše Vranjance, sve najbolji majstori u Beogradu, kao i mnogi drugi i po unutrašnjosti.
Ima li pak boljeg majstora u Kragujevcu od našeg Riste Vrtoguza i u Skoplju od Mila Mandžinog i dr. A naš pak Vaka Lukarče eto ga u samom Parizu kao diplomirani krojač – specijalista za ženske kostime“.
Naš jadni pesnik ne mogaše nikako da pristane na ovaj predlog, već zamoli da mu ostave neki dan na razmišljanje; a i želeo je da se o ovom dogovori sa svojom Marom, od čijeg mišljenja, veli, mnogo zavisi i njegova odluka.
„Ako hoćeš mene da poslušaš“, reče mu, posle nekoliko dana, otac, „ja bih ti predložio, kad već vidim, nećeš da se okaneš ženidbe i da učiš trgovačku školu, da se bar uortačiš sa mojim prijateljem Antom Zelengorcom, koji je na beogradski Veliki Pijac došao sa jednom korpom „sas kruške „maslarke“, sas 100 groša pare i sas jedno magare“; a evo ga sada čovek truli gazda, a ima si i svoju kuću u Novom Selištu.
Ako ti je baš toliko nezgodno da se zoveš piljar, a ti se zovi „trgovac životnih namirnica“. Šta fali na našeg Vaska Kara Bogdanče što na Cvetnom Trgu prodava kokošće?
Eto, i on si ima kuću na Englezovcu, a stigao je da svoju kćer školuje i na Univerzitetu. Njegov pak bratanac, Mile, koji kod nas beše, „dve pare čovek“, sad je čujem neki spahija u Bečkereku, jer se na Veliku Pijacu, od piljarenja, veoma obogatio i oženio se nekom vrlo imućnom devojkom iz Preka.
Pa pogledaj naše Dimče Kaleniče, što ti nekad kod naše crkve u Vranju prodavaše vruću alvu na lepinju, i to samo za „petoparče“ i jedno i drugo, i sada na Veliku Pijacu važi kao najjači s kapitalom i veliki je akcionar Piljarske zadruge, čiji je pak predsednik naš Sava iz Panađuriše.
Isto tako i Neca Otuljče, što beše služio kod Džikinih, sada, na pijaci, kako čujem, obrće neke silne hiljade. Pa pogledaj Miku Zlatokopče, koji u Vranjskoj banji služaše za 40 dinara mesečno kao banjadžija, a sada je, piljarenjem, stekao čak dvospratnu kuću na Zapadnom Vračaru!
Zatim, imamo ovde i jednu našu Vranjanku, koja s mužem drži blizu Cvetnog Trga „evropski voćarsko-kolonijalni delikates“, a koja u Vranju beše služavka kod Riste Cimente. Alal joj vera, kad je vredna žena!
Isto tako i naša Jevrosima Dudinska, ostavši, posle smrti svoga muža, sa vrlo malom udovičkom penzijom, i sa punom kućom nejake dece, eto, drži piljarnicu na Vračaru i hrani i školuje dvoju decu, blagodareći jedino njenoj vrednoći i energiji.
Pa kad svi oni neškolovani naši ljudi, pa čak i žene, pokazaše toliki uspeh u ovom poslu, zar ti sa tolikom školom, nećeš moći osigurati svoju budućnost?!
Najzad posle dugog razmišljanja, naš se pesnik odluči da bude fotograf, jer je veli, taj posao najpribližniji njegovom mentalitetu, a ovo u toliko pre, što je i njegova Mara na to pristala, obećavajući da će mu i ona pomagati u svom radu.
I otac njegov, posle dugog odupiranja, pristade na ovo, i odmah ga odvede tadašnjim najboljim beogradskom fotografu Jovanoviću.
Ovde je naš novi fotograf, pesnik, sa tolikom voljom i predanošću radio, da je, za vrlo kratko vreme, naučio ovaj zanat i već samostalno mogao da vodi atelje.
U znak velikog zadovoljstva, fotograf Jovanović, prodade, jedan od svojih najboljih fotografskih aparata sa ostalim najpotrebnijim priborom. I tako naš Mile, foto-pesnik, pun radosti, beše spreman da se oženi i odmah otpočne svoj rad u Vranju, gde tada i ne beše pravog, diplomiranog fotografa, već je samo jedan Debranac slikao u dvorištu onako „uz duvar“ – i to, razume se, samo kad je lepo vreme.
E, sad mu je trebalo praviti svadbu; ali je za to trebalo podosta novaca, a otac se njegov beše prilično istrošio oko nekoliko dolazaka u Beograd, šiljanja izdržavanja i kupovine aparata i ostalog fotografskog pribora.
Zbog toga troškovi oko venčanja morali su biti najskromniji. Skup „svatova“ i dovođenje mlade beše, u kući rođaka. A kako je mlada stanovala u istoj ulici, a srećom i crkva beše u blizini, išlo se je peške, po starovremski, a napred je jedan naš ćeremidžija, svirao iz počati, u gajde.
Posle ručka beše igranka i veselje, na kome „akademci“ ili kako ih u Vranju zvahu: novi džandari sas crvene čakšire“: Nikolča, koji beše dever, i kum Gute, „izgoreše petu“, a brat Jurde, kao stari pa svat, „obeli obraz“ od vranjskog kominjaka.
Za tim Mladenci i svi svatovi odoše tramvajem u Topčider. Tu se produži na livadi, blizu topčiderske stanice, neopisivo „vranjsko veselje“, koje je trajalo sve do mraka, do dolaska voza koji nam odvede vesele i drage Mladence u naše lepo Vranje – to divno žuto cveće, što nema koj ga neće; jer ono, zna se već u svakog budi golem sevdah i puno sreće.
Ovo veselje beše gotovo onako isto kao ono nekada, kad na Velikdanskom saboru, ispred Sobinske crkve, na livadi igrasmo: „Vranjanku, „Šano dušo“, „Čoček“, „Đul-Pembe“, „Seresko i Tikveško ag'r“ i drugo „baška-baška“ kolo i to bosi ili samo u šarenim čarapama i bez dolamče, a kolovođa sas belo maramče, koje ga vrti više glave i podvikuje: aman, izgoreh!
Ili ti, pak, kao na ono naše poznato veselje, igranje i izdizanje na „Čisti ponedeljak“, u Vranjskoj banji, kad svi, i muško i žensko, igrasmo „šareno“ oro, a naročito kad ono divno kolo „kraj Vardara“, uz pevanjlje, igrahu naši čuveni igrači: Galja Kusak, Bora Kardašlija, Mitka Meraklija, Doktor Ure Džumbušlija, Kosta Spasin, Milan Čapljin, Rista Vlajinče i Kosta Mašuče; i kad im tada sviraše Maksut u garnetu (klarinet), a njegova dražesna Koštana kad udaraše u njeno čarobno dajire sas čangarci i sa dvanaest gočobije unaokolo, i to: ceo dan i duboko u veče, pa i na ono ispraćanje, po mesečini, od Banje pa čak do Vranje, gde beše devet put – padanje i dizanje i drugo-što neje za pisuvanje.
(kraj)
Piše: Janićije Jovanović Bilaćanin
Priredio: Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
