I građani Vranja, kao i ljudi širom Srbije, u aktuelnom srpskom ekonomskom trenutku kopaju rukama i nogama da se domognu inostranstva.
Daleko je Amerika - Detroit
Ljudi srednje generacije i nižih kvalifikacija često su spremni da rade bilo kakav posao, i lošiji od onog koji su imali u Srbiji, a mladi, između ostalog, izlaz traže i u školovanju i usavršavanju u inostranstvu.
Pprema nekim statistikama, poslednjih godina van granica otadžbine sprema se da ode armija od skoro 400.000 uglavnom mladih ljudi!
Do preciznijih podataka o mogućim migracijama stanovništva može se doći uz pomoć uglavnom nevladinog i privatnog sektora, jer država nema statistiku. Ne tako davno, istraživanje migracionog potencijala Srbije radila je nevladina organizacija 484 i na osnovu opsežnih anketa ustanovila da skoro petina građana želi da se iseli iz matice, a oko 400.000 je i preduzelo neke aktivnosti na tom planu.
O iseljenju razmišlja 1,3 miliona stanovnika Srbije starijih od 15 godina! Ipak, u potencijalne migrante spada njih 379.260 namerenih da odu, od čega je 31.605 građana već podnelo zahtev za radnu ili boravišnu dozvolu.
Ukoliko bi uspeli u naumu, Srbija bi pretrpela značajne političke, ekonomske, socijalne i demografske posledice.
U Vranju, najviše je privremenih imigranata među Romima. Oni imaju rodbinu širom Evrope i odlaze kod njih, zadržavaju se po dva meseca, rade i donose kući novac kako bi mogli da jedno vreme prežive.
Srbi, uglavnom mladi, idu na rad po kafanama, da voze šlepere ili rade preko raznih agencija na bazenima u Americi. U proseku, reče nam jedan od njih, od desetorice koji odu sedmoro se ne vrati.
Naš sagovornik, N. P. (25), potvrđuje pravilo da povratka nema.
- U Vranju posao može da se dobije na lutriji, ako igraš na partiju, kriminal ili policiju. Da bi dobio treba da varaš, da izvučeš petog keca iz rukava – počinje priču N.P, sarkasatičnim tonom i nastavlja:
- Uskraćeno nam je pravo na rad, na iole, normalan život. Živimo na grbači roditelja, koji se na svaki način dovijaju da nam omoguće tri obroka dnevno, da spreme drva za zimu i kad pretekne da nam nešto kupe kod Kineza od obuće i odeće.
To strašno boli i pogađa mladog čoveka. U punoj sam snazi, a sebi ne mogu da priuštim bukvalno ništa.
N.P. želi da ostane anoniman sagovornik jer se boji da ako otkrije identitet šanse za dobijanje vize i odlazak preko „bare“ su minimalne.
Nije se mirio sa svojom sumornom svakodnevicom. Završio je Gimnaziju, para za studiranje nije bilo u kući, hteo je da radi bilo šta, ali uzalud je obijao pragove poslodavaca.
Na njegovu veliku sreću stupio je u kontakt sa rođacima preko majke koji žive u predgrađu Čikaga.
- Kad su bili na odmoru prošle godine sreo sam ih i upoznao u rodnom selu moje majke. Razgovarali smo o svemu i onako iz radoznalosti pitao da li bih mogao da dođem kod njih, nađem neki posao i zaradim koji dinar.
Rekli su mi da je moje da se rešim, u dogovoru sa roditeljima, da dođem, a da će oni pomoći sve što mogu – kaže N.P.
Uspeo je da nekako ubedi roditelje da ga puste, kako su mu govorili u beli svet.
- Najveći problem je bio kako naći novac za povratnu kartu do Vašingtona. Moji nisu imali ni dinara ušteđevine. „Od nas imaš blagoslov, ali para ne“, saopštili su mi.
Kad te hoće – hoće! Sedeći u kladionici sreo sam druga iz škole koga dugo nisam video. Pohvalio mi se da vodi građevinsku firmu sa ocem.
U razgovoru sam ispričao svoju muku i na moje veliko iznenađenje obećao mi je novac. „Dođi sutradan kod mene, daću ti novac, a kad se vratiš i zaradiš vratićeš“.
Cele noći nisam oka sklopio. Sve mi je prošlo kroz glavu, ali bio sam siguran, ako mi se pruži šansa da radim svaki zarađeni dolar čuvaću kao svetinju – priča N.P.
Usledila je procedura oko papira, rođaci su pomogli i on se otisnuo u beli svet.
- Znao sam engleski koliko da se sporazumem. Prvi put sam leteo avionom. U Čikagu su me sačekali rođaci i smestili kod njih. Posao su mi našli u roku od dva dana. Radio sam u nekom restoranu, isključivo noćna smena.
Pošto nisam znao dobro engleski radio sam u kujni. Na pranju posuđa, iznošenju smeća i ostalih pomoćnih poslova.
Kada sam dobio prvi ček posle dve nedelje rada nisam mogao da poverujem. Prve zarađene pare nikad neću zaboraviti jer mojoj sreći nije bilo kraja – navodi N.P.
U restoranu je poboljšao znanje engleskog, bukvalno je tražio da radi, nije hteo ni pet minuta odmora.
- Samo sam radio, grad nisam upoznao jer nisam hteo da opterećujem rođake, a cilj je bio da svaki zarađeni dolar donesem kući. Ništa mi nije bilo teško.
Više od mesec dana radio sam u restoranu na pripremi i čišćenju stolova i to se bolje plaćalo. Uspeo sam da se kući vratim sa 5.000 dolara što je za mene bio veliki novac.
Vratio sam drugu pozajmljeni novac i to je za mene bio prvi veliki uspeh u životu – kaže N.P.
Prvo što je sebi priuštio bio je lap top. Nešto je ostavio za sebe da ima za trošak, a jedan deo namenio za školovanje sestre.
- Sestra se upisala u Niš na budžetu na Filološkom fakultetu. Studiraće engleski jezik. Znam u kakvoj smo materijalnoj situaciji i finasiraću joj plaćanje stana za nastupajuću školsku godinu.
Ako ja nisam mogao da studiram neka ona završi fakultet jer je kapacitet za jezike – ističe N.P.
Njegov san je Amerika, po cenu da bude kao u onoj pesmi Ekrema Jevrića, zvezde sa jutjuba: „Posao kuća, kuća posao“…
- U Čikagu sam se prvi put osećao kao čovek, da sam svoj, da zarađujem svoje parče hleba. Gazda restorana mi je rekao da su za mene njegova vrata uvek otvorena.
Obećao je da će me smestiti u prostoriji u sklopu restorana, sa kupatilom i kujnom, gde bih živeo za početak sa još dvojicom radnika.
Znam ih, sve su to dobri ljudi, mučene duše. Odbijao bi mi 100 dolara nedeljno, što nije mnogo. A, mogao bih da napredujem u poslu, da dođem do bolje dnevnice.
Ma, radio bih po ceo dan samo da pomognem sestri da se iškoluje. Iskreno, ako bi mi se pružila prilika nikad se ne bih vratio u Srbiju, a kamoli u Vranje.
Samo da me sreća posluži, bez nje ništa – završava svoju ispovest N.P.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
