Na jugu Srbije, u Vranju i okolini, u tradicijskoj svadbi, u noći između nedelje i ponedeljka, na vrhuncu slavlja i gozbe „pušta se dolija”.
Sa jedne stare vranjske svadbe
- Dolija starog svata je bila obavezna i išla je prva, a postojala je i kumova dolija, deverova retko.
Ona označava trpezu za kojom ide redna čaša, kao i sama čaša kojom se drže zdravice, a onda nastane predstava koju izvode starejkovi momci.
Tugo, da umreš od smeha. Dolija je podrazumeva dva maskirana muškarca sa „bebom”.
Jedan od njih je maskiran u ženu i nosi „bebu” - lejku (lejka je izdubljena i osušena koristi se kao posuda, ima dršku i liči na dublji tiganj) uvijenu u krpe.
Drugi muškarac je njen pratilac i on nosi veliki štap, simbol na onu mušku rabotu. I on je maskiran.
Kada se oni pojave, svirači ih najavljuju ubrzanim ritmom: „Op, op, ide dolija”.
“Nismo se venčali, a dođe dete kao naručeno, nemamo pare da ga krstimo, bacite koje dinarče”, tražio je “muž”.
“Ako ne date pare će kažem ko je pravi tatko, a on je među vas, crko dabogda”, pretila je “žena”.
Maskirani par bi se često obratio nekom od svatova, rečima: „Ti si tatko, dete liči na tebe, daj pare!”
Svatovi muškarci su se udvarali „ženi”, grlili je, ljubili u obraze i štipali za zadnjicu što je bilo bolno za “nju”.
Njen “muž” bi je branio štapom, a prisutni su, kroz smeh, vikali: “Malečak ti štap, da je aran (dobar) dete bi bilo tvoje, odbranio bi ženu od švalera”.
„Žena” je posle bila sva u modricama od štipanja ( dodira) pijanih svatova – priča Nada M. (85), iz Vranja.
U zoru bi svatovi počeli da se razilaze. Oni koji žive u blizini, odlazili bi svojim kućama, a ostali bi se odmarali prislonjeni na sto. Pored neveste je bio dever, mladoženjine sestre i drugi rod.
- U ponedeljak ujutru nevesta zahvata vodu sa bunara i poliva svatove prilikom umivanja. U bakarni kotao, odakle ona crpe vodu, oni bacaju sitan novac.
Sledi doručak, a potom krene se sa darivanjem. Svatovi su mladencima donosili limena korita, lavore, kotliče, šerpe, lonce, zatim novac koji daju mladoj, ali i sviračima. Donosili su i hranu..
Kum i stari svat su uz predmete pokućstva donosili i dar za nevestu: materijal za bluzu, maramu za glavu i sl.
Mladoženji nisu davali nikakav dar, za njega se govorilo: „On i onakoj ima najgolem dar: snašku!” – kaže Olga.
U Vranju i okolini, blaga rakija kao običaj bio je obavezan. Njeno ispijanje obeležava radost u kući mladoženje zbog potvrde da je nevesta nevina.
Ispijanje blage rakije bilo je u ponedeljak ujutru, a potom se nastavljala svadba sa starim svatom koji bi se popeo na krov, počeo da otkriva crepove, a svadbari su ga kao molili: „Nemoj pobratime, nemoj kumimo te Bogom, gde će nevesta da rađa i čuva decu“?
On bi odgovarao. „Neka skuva kačamak, da nema grutke (grudve), da me ponudi da kusnem (probam), ako ne bude tako kuću ću da otkrijem, sunce i kiša ima da su joj krov“.
- Blaga rakiju uvek pamtim po prvoj bračnoj noći. U sobu me je dovela svekrva.
Znali smo, dežuraće ispred vrata sa načuljenim ušima. Sa Zoranom se dogovorismo da se malo našalimo. Da odradimo rabotu odmah.
Počesmo da skačemo po krevetu, da pištimo slatko. Glas kao iz pete da je izlazio. Sve je krckalo i lupalo. Trajalo je nekih petnaestak minuta.
Umirili smo se. Čuli smo kad je otišla svekrva. Hoda polako, na prstima, ali patos star, škripi i čuje se.
Pretvorismo se u uvo. Ona, od radosti zapeva: “Dobro je, dete neće biti gluvo” – priča Seta M. (80) iz Vranja i nastavlja - Smejali smo se kao ludi na brašno.
Ispod jorgana nastade čudo. Počesmo da vodimo ljubav koju prekinuše petlovi u zoru. Moj Zoki tek tada zapeva: “Aj toj su, more, petlovi, petlovi l’žovi, legaj mi zlato moje kraj mene”...
Ustresla sam se od želje, ne nasitila se, aman. Morala sam da ustanem i umesim banicu (pitu).
Tanku, od jedne kore, prste da poližeš. Takav je bio red. Dok sam razvlačila koru samo sam na jedno mislila: uh, nema te reči koja može da iskaže kako sam postala žena, a moj Zoki muž.
Izađosmo u gostinsku sobu. Beše puna gostiju. Svi čekaju blagu rakiju.
Svekrva uleže, raširi usta, razvuče osmeh i poče da viče da su je čuli, čak, u donju mahalu: “Snaška je ubava! (lepa). U zdravlje, došli gosti”! – završava priču Seta.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
